Izvor: Večernje novosti, 21.Avg.2016, 11:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ZAPISI IZ PARIZA: "Turska" u lipovom hladu

Kad naš Parižanin dođe na odmor u svoj Beograd posle mnogo godina pa krene u obilazak postojbine DOŠAO jedan Parižanin posle mnogo godina u rodni Beograd, odbio upornog takstistu na aerodromu, kupio novine, seo u gradski autobus i pun sačuvanih emocija, krenuo u višednevni autentični obilazak postojbine. Prijatno ga je iznenadilo to što su autobusi GSP klimatizovani, s besplatnim bežičnim internetom, za razliku od, kako će se to kasnije ispostaviti, mnogo skupljih >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << vožnji taksijem. Dopalo mu se to što sekunde odbrojavaju do promene svetla na semaforu. Zgranuo se kako mogu da objavljuju psovke u naslovima dnevnih novina, pa nikom ništa. Nije mu bilo jasno ko i dalje plaća svetleću reklamu kod podzemnog prolaza za davno ugašeni "Centroprom". Čim se smestio, otrčao je do prodavnice. Smoki, čokoladne bananice i plazma keks i dalje imaju jedinstven, neprevaziđen ukus. Nije razumeo zbog čega novac, koji ovde većini nedostaje, ima samo približnu vrednost prilikom vraćanja kusura. Užasnulo ga je stanje fasada, dirnulo to što ga se stare komšinice još sećaju posle toliko godina. Iskreno mu je bilo drago što su velika većina njegovih prijatelja iz detinjstva sada vlasnici svojih stanova. Sledećeg jutra, skoknuo je do pekare. Mislio je da se šale kada su mu ponudili burek s eurokremom i, ipak, naručio onaj provereni, sa sirom. Čudio se zbog toga što se sada burek jede viljuškom i nožem. Bio je oduševljen što može mirno da sedi u bašti restorana bez straha od terorističkog napada. Veoma su mu prijali ukusno povrće i jeftina riblja čorba na moćnom i bajkovitom Dunavu. Svidelo mu se što se parking plaća mobilnim telefonom. Lečio je dušu talasoterapijom na živopisnom zalasku sunca nad beogradskim morem, Adom Ciganlijom. Radovalo ga je to što karte za odlične predstave u Narodnom pozorištu može da pronađe gotovo u poslednji čas i što mu vrhunski interpretatori izvode arije uz jeftinu večeru u grandioznom ambijentu jednog gradskog restorana. Čudio se cimetu u kapućinu. Nije mu bilo jasno zašto se još puši po kafanama, što mladi momci, i oni stariji, žive u ritmu kvota i kladionica, a na gradskim se ulicama još izvode revolveraški obračuni, baš kao u Marselju. Ostala je enigma zašto su domaća vina dvostruko skuplja od francuskih, što vozači na benzinskim pumpama sami ne toče gorivo, a kupci kasirkama otkrivaju šifru svoje kreditne kartice. Nije razumeo zbog čega ga u restoranu pitaju da li će da plati gotovinom ili karticom, pred ostalim gostima, i pre nego što je video visinu računa. Sve lepe stvari pohranio je u herbarijum novih uspomena, sve ružne brzo je oduvao umilni beogradski povetarac koji je češljao listored kestena na neponovljivoj promenadi Košutnjakom. Posle duge šetnje, seo je da ruča. Jeo je potaž umesto čorbe, pastu umesto testenine i pio crveno, umesto crnog vina. Onda je, opušteno, zapalio cigaretu. - Tursku kafu, molim! - obratio se kelneru. - Mislite domaću? - ispravio ga je ovaj. - Blago Turcima kad su ovde još domaći! - uzvratio je mirno naš Parižain i pućnuo oblačić koji brzo pobeže kroz lipov hlad, iznad neponovljive harizme kariranog stolnjaka.
Pogledaj vesti o: Pariz

Nastavak na Večernje novosti...