Izvor: Politika, 05.Jan.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike koje probijaju zid
Platna i crteži naših poznatih autora iz zaostavštine galeriste i mecene Nikole Ljubinkovića čuvaju se u Parizu, a u Srbiji nikada nisu izlagani, niti poznati našoj javnosti
Umetnička dela i porodično sećanje na druženja kreativaca početkom 20. veka – to je sva ali vredna dedovina koju je za sobom ostavio galerista i mecena Nikola Ljubinković (1890–1952). Platna, njih oko 50, i 150 crteža, sada u Francuskoj čuva Ljubinkovićev unuk Boško Bojović, naučnik i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << profesor Univerziteta društvenih nauka u Parizu.
Njegov deda po majci otkupljivao je dela naših slikara, a siromašnijim umetnicima pomagao je da pronađu kupce za svoj rad. Njegov dom uvek je bio otvoren za umetnike koji su ga prozvali „slikarska majka”.
Sin Save Ljubinkovića, stolara koga su Mađari ubili među prvim taocima u Velikom ratu 1914, Nikola Ljubinković bio je zemunski građevinski stolar i preduzimač. Stolarski zanat izučio je u Berlinu pre Prvog svetskog rata, a po povratku u Beograd prihvatio je ponudu da upravlja umetničkim paviljonom „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, budući da je učestvovao u izradi stolarije koja i danas odražava arhitekturu ovog zdanja. U suturenu paviljona Ljubinković otvara radionicu za ramove, a sa suprugom Stanom i dvoje dece stanuje u prostorijama ispod i iznad male sale paviljona i brine o sopstvene dve prodajne galerije – u Knez Mihailovoj ulici i na Terazijama.
Zora Petrović „Vera Ljubinković”
Mnogobrojne fotografije svedoče o životu Ljubinkovića na Malom Kalemegdanu. Njihov dom bio je stecište književnika Branislava Nušića, Veljka Petrovića, likovnih stvaralaca Mike Petrova, Svetolika Lukića, Mila Milunovića, Milana Konjovića, Nade i Zore Petrović, Bete Vukanović, Cuce Sokić.
– Sedelo se u galeriji i ispred nje, igrao se šah, bistrile se umetničke i političke teme, a slikari su portretisali i crtali jedan drugoga. Navraćali su tu i Steva Bodnarov, Milan Vušković, Stojan Aralica, Franjo Radočaj, Sabahudin Hodžić, Pjer Križanić, Risto Stijović, Marko Čelebonović, Jovan Bijelić, Žika Vlajnić, Aleksandar Kumrić, Krsto Hegedušić, Huter i drugi pripadnici umetničkog i boemskog Beograda – naglašava Boško Bojović kome je kustos Nikola Kusovac pomogao da potvrdi autorstvo nekih od slika koje danas čuva u dedinom legatu svog pariskog stana.
Za vreme nacističke okupacije, kako objašnjava, Nikola Ljubinković podržavao je pokrete otpora i u potkrovlju „Cvijete” krio svog prijatelja Ivana Ribara, predsednika osnivačke skupštine Kraljevine Srba, Hrvata iSlovenaca, i njegovog sina Juricu, kao i braću Baruh. Jedan deo okupacije Ljubinkovići su proveli u zbegu, u pomoravskom selu Selevcu, a Nikola je tada pomagao i partizanski odred Božidarke Damjanović-Marković Kike i Draže Markovića...
– Posle okupacije svoju radionicu poklonio je Ulusu, i ona je danas u sastavu Zadruge Ulusa na Kosančićevom vencu. Placevi koje je posedovao na današnjem Novom Beogradu, kod Palate Federacije, nacionalizovani su – priča Boško Bojović.
Nakon smrti u 63. godini, Nikola Ljubinković sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Živelo se teško, pa je ćerka Vera neke slike prodala, i to muzejima glavnih gradova federalnih republika, ali i ona platna koja su napustila kuću, u svežem su sećanju našeg sagovornika, jer ih je kao dečak stalno imao pred očima.
Bojović je odrastao u braku Vere, profesorke francuskog, i novinara Ilije Bojovića, koji je tokom šezdesetih godina 20. veka uradio seriju intervjua sa francuskim intelektualcima u Parizu, i ta knjiga „Razgovori na francuskoj levici – 1968”, dostupna je danas na internetu. Krajem pedesetih godina 20. veka Vera Ljubinković otišla je u Pariz na poslediplomske studije, a njena majka Stana, rođena Živanović, prenela je veći i vredniji deo zbirke Nikole Ljubinkovića kod ćerke u Pariz.
– Zora Petrović je tako naslikala moju majku. To platno smo dali na restauraciju ateljeu na Monparnasu, na preporuku Bate Mihailovića. Odlazio sam da obiđem sliku, a francuski umetnici su se čudili kako nisu ranije čuli za tu umetnicu čije delo „probija zid” – kaže Boško Bojović.
Pomenimo još da je naš sagovornik naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU, u Parizu predaje istoriografiju jugoistočne Evrope, i autor je mnogobrojnih knjiga, između ostalih, „Dubrovnik i Osmanska imperija” i „Kosovo – stanje ljudskih prava i evropske bezbednosti” (na srpskom postoji elektronsko izdanje), koju je Evropski centar za mir i razvoj, kao izdavač iz Beograda, prosledio većini ambasada i diplomatskih službi.
– Ljubinkovićeva zbirka predstavlja svedočanstvo stvaralaštva Beograda i Jugoslavije između dva svetska rata. Nikada nije izlagana i ostala je daleko od domaće kulturne javnosti. Vajar Kolja Milunović predlagao je da se izloži u Beogradu, što će vremenom možda naći nekog novog nesebičnog mecenu – kaže Bojović. Stručnjaci iz Skoplja zainteresovani su da otkupe dela Lazara Ličenoskog i Nikole Martinoskog iz ove kolekcije, dok će naša publika na Bojovićevom blogu uskoro imati uvid u deo ove vredne zbirke.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 06.01.2014.
Pogledaj vesti o: Pariz
