Izvor: Politika, 12.Mar.2012, 12:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi pogled na Matisa
Slika je poput igre karata, već na početku morate da znate šta ćete dobiti na kraju. Sve mora da se odvija unazad i da bude gotovo pre nego što smo i započeli
Specijalno za „Politiku”
Pariz – Kako ponovo otkriti slikara Anrija Matisa (1869–1954) širokoj publici? Jedan od mogućih odgovora je ponuđen na izložbi koja je upravo otvorena u pariskom muzeju savremene umetnosti „Žorž >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Pompidu”.
Umesto da se Matisova dela predstave hronološki, u prvom planu je njegov stvaralački proces, variranje tema koje ukazuje na stalno preispitivanje umetnika i traganje za novim načinima slikarskog izraza.
Ovaj pristup je utoliko opravdaniji što evolucija Matisovog dela nije pravolinijska, već se odvija gotovo paralelno u vremenu.
Dobar primer su slike na kojima je predstavljen most Sen Mišel, koje nude tri potpuno drugačija pristupa u razmaku od godinu dana. Prva slika, Sen Mišel pod snegom, iz 1900. godine, po atmosferi je bliska impresionistima, druga, naizgled nezavršena, u duhu je fovizma, a na trećoj se približava onome za čim je tragao, pojednostavljenim sredstvima i pročišćenim formama.
Matis često slika dve slike sa istim motivom koje su različito slikarski rečene.
Jedna od ilustracija ovog slikanja u parovima je ženski akt klasične inspiracije iz 1907. godine. Dva platna istog formata, naizgled identična, zapravo su u potpunoj suprotnosti – prva slika je akademski primer figuracije, a na drugoj, koju je radio po povratku iz Italije, linije su svedenije i čitava predstava ima karakteristike fresko slikartstva, verovatno odjek Đotovih freski koje su na njega ostavile naročiti utisak.
Snimak pred otvaranje izložbe koja će trajati do 18. juna (foto Rojters)
Matis je svoj rad na slici upoređivao sa načinom na koji pisac radi na rečenici, oblikuje je, menja, otkriva nova sredstva izražavanja.
„Polazim od sopstvene interpretacije i slikam sve dok delo ne dovedem u sklad sa sobom”, izjavio je u jednom intervjuu 1936. godine.
Studije slike, u kojima traga za analogijama i postavlja glavne linije kompozicije, prethode stvaralačkom procesu u kome se isključivo oslanja na osećaj, na intuitivno, da bi došao do zamišljenog cilja. Matis koristi metaforu igre karata kako bi objasnio ovaj proces:
„Slika je poput igre karata, već na početku morate da znate šta ćete dobiti na kraju. Sve mora da se odvija unazad i da bude gotovo pre nego što smo i započeli”.
Matis nije izmislio variranje teme i serije - ovaj pristup preuzeo je od impresionista. Serija je jedna od glavnih karakteristika umetnosti 20. veka, ali ono što izdvaja Matisa je eksperimentisanje sa potpuno različitim slikarskim stilovima u isto vreme.
Dve predstave Notrdama iz 1914. godine to jasno pokazuju – na jednoj je vizija katedrale deskriptivna, sa mnoštvom detalja, prikazan je most, kej sa prolaznicima, Sena. Na drugoj slici je nestala atmosfera grada, nestali su detalji, predstava je šematizovana tako da podseća na konture oblakodera.
Ovo stalno dvoumljenje između deskriptivnog pristupa i eksperimentisanja uočljivo je i na slikama iz Nice iz istog perioda, sa motivom crvenih ribica. Prva slika je rađena sa osećajem prostora, prati perspektivu i prenosi subjektivni doživljaj trenutka, atmosferu grada u pozadini, dok je druga stilizovana, geometrijska kompozicija koja se približava Brakovim i Pikasovim eksperimentima.
Od 30-ih godina Matis beleži na fotografijama različite etape u radu na slici, što je mogla da vidi i publika na izložbi 1945. godine, neobično modernoj za to vreme, jer je slikar uz platna izložio i fotografije na kojima je mogla da se prati transformacija slike, poput filmskih scena, neka vrsta „work in progress”.
Traganje za novim estetskim rešenjima kroz ponavljanje motiva je princip koga se držao do kraja života, i onda kada je, primoran da leži zbog teške bolesti, makazama sekao bojeni papir za čuvenu seriju Plavi akt iz 1952. godine u kojoj nastavlja dijalog sa Pikasom.
Ideja za ovakvu postavku Matisovog dela potekla je i iz praktičnih razloga, jer je sve teže okupiti dela rasuta po muzejima i kolekcijama širom sveta i platiti ogromne troškove osiguranja.
Poslednja velika retrospektiva Matisovih dela organizovana je 1992. godine u muzeju savremene umetnosti MOMA u Njujorku.
Zato se veliki muzeji sve češće odlučuju za manje projekte, poput ovoga koji predstavlja Matisa u procesu stvaranja, ili prethodne izložbe u istom prostoru, koja se bavila uticajem filma i fotografije na Munkovo slikarstvo.
„Kao da slušamo dragu nam i poznatu kompoziciju ali u novom i originalnom aranžmanu”, kaže slikar Bogdan Pavlović komentarišući ovaj novi pogled na Matisa.
Redovi ispred ulaza na izložbu svedoče o nepresušnoj žeđi publike za velikim majstorima.
Ana Otašević
objavljeno: 12.03.2012.
