Izvor: Politika, 20.Jun.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Navike i odvike
Broj stranih turista u našoj metropoli je ove godine tek za neki procenat manji nego lane u istom periodu. Brojni gosti, mahom poslovni ljudi, redovno nas posećuju a u izvanrednim prilikama poput nedavno održanog „Evrosonga”, Kongresa lekara ili Svetskog kongresa Međunarodnog instituta za štampu, Beograd, poput Beča ili Pariza, liči na turistički okupirani grad. Stranci su na svakom ćošku, mnogo šta im je zanimljivo i to je, koliko puta ponavljati, dobra prilika da nas >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svet sagleda i na licu mesta se uveri da smo narod evropejski, stare kulture, tradicije i vaspitanja. Većina je zadovoljna, hvali naše gostroprimstvo, ističu naše izvanredne organizatorske sposobnosti, dobro iće i piće. Ali, na žalost, mogu da vide i neke sličice iz gradske čaršije koje nisu za hvalu.
Tako, na primer, sva objašnjavanja da su napuštena zdanja velikih firmi na Terazijama samo spomenici prošlosti i tranzicionih nevolja njima, najblaže rečeno, niti su shvatljiva niti razumljiva. Nekadašnje Robne kuće „Beograd” su zatvorene ko zna od kada, prljavi prozori bodu oči u epicentru velegrada i taj prizor ostavlja upečatljiv utisak. Gotovo ista situacija je i sa velikim prostranim objektom pod imenom „Srbijateks”, tik pored „Atine”. Treba prošetati nekada veoma prometnim prolazom od Terazija ka Balkanskoj ulici. Toliku gomilu smeća turisti su možda videli samo pored neke divlje deponije. Polupanih stakala, zapuštenosti, na jednom mestu teško je naći čak i u predgrađu.
Strancima najlepše ušće dveju reka ispod Avale pokazujemo uglavnom noću, sakrivajući tako sramotu koja nije od juče. Uzaludne su bile kampanjske akcije u kojima su učestvovale i diplomate. One trenutno daju rezultat, smeće začas bude uklonjeno, da bi se za nekoliko dana ponovo odnekud stvorilo. Navike su čudesne u nas, ali, reći će mudriji, postoji navika ali i – odvika. Ta karika za odviku zove se komunalna policija koja u njihovim državama služi toj svrsi. Kod nas njoj još mesta nema jer to zahteva proceduru koju bi trebalo da organizuju po svemu sudeći neki vanzemaljci, a ne vredni i dobronamerni domaćini.
Ni zdanje „Beobanke” na Zelenom vencu 18 nije za diku i ponos Beograda. Polupani prozori, daske na oknima umesto stakala samo su dopuna doživljaja za oštro oko posetilaca. Zašto i kako – kao da nikoga ne zanima. I tako, širom grada, zjape objekti decenijama čekajući na neku sporovoznu sudsku pravdu emitujući poruku gostima da smo, u suštini, u mnogo čemu neorganizovano i neozbiljno društvo.
Šta tek reći za rupu iznad Slavije u Bulevaru oslobođenja koja zjapi ko zna od kada i velika je nepoznanica šta će sa njom biti u budućnosti.
Ili, ko je pametan može da objasni turistima koji ispijaju čaše čistog kiseonika šetajući po Topčiderskom parku i Košutnjaku, šta na nekoliko sporednih koloseka predstavljaju poređani isluženi, zarđali vagoni na Rakovičkom putu. Ta slika okovane šume decenijama bode oči svakom prolazniku bez obzira na to da li je starosedelac ili stranac. Kako je moguće da desetina prljavih i propalih ogromnih železničkih konzervi nije bar malo uznemirila savest nekog iz Železnice ili nadležnih institucija da to ruglo, jednom zasvagda, uklone i prebace u najbližu Smederevsku železaru za staro gvožđe!
Postavlja se elementarno pitanje: možemo li bar malo, svi zajedno, da radimo na tome da naš grad bude oslobođen prljavštine i rugla. To nije preveliki posao, a mnogo znači.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 20/06/2008]
