Izvor: NoviMagazin.rs, 18.Jan.2015, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Dvostruki atentat
Terorističko masakriranje novinara pariskog satiričnog nedeljnika Šarli hebdo sve nas je zgrozilo. Pa i zgranulo, toliko da su se pomolile zebnje da je ono novi predznak propasti sveta, bar onakvog na kakav smo navikli.
Ovde se, čak, pronela i teza da će to krvoproliće imati efekat sličan sarajevskom atentatu 1914. koji je poslužio kao povod (ne i uzrok) za prvi svetski rat. Na drugim stranama se pravila paralela sa udarima otetim putničkim avionima 2001. na Njujork i Vašington, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << posle kojih su usledile vojne intervencije, finansijski, ekonomski i politički globalni lomovi, kakvi su prethodili Drugom svetskom ratu.
Ne bih se kladio na takav pristup, u stilu: i treća – nesreća. Uz ostalo, i zato što smo u poslednjih sedam decenija iskusili tušta i tma izjalovljenih prognoza i nepredviđenih velikih drama, a sve – bez repriziranja opšte oružane konfrontacije...
Pariski atentat je bio originalan fenomen. Bez presedana u novijoj istoriji.
Premijerno je, u samo jednom, i to vrlo lokalnom i kratkotrajnom napadu, pucano – na dva dugotrajna simbola globalne moći. Na štampu (“sedmu silu”) i na Evropu. S ciljem da se pokaže kako je i jednoj i drugoj “odzvonilo”. Da je vreme pregazilo i njih i svet koji su obe, svaka na svoj način ali i uortačeno, istrajno oblikovale.
Odavno, mene kao i mnoge kolege, ništa izvan ovdašnjih sunovrata nije toliko proželo žmarcima kao takav pokušaj prevrata. Svakoga ko je novinar i Evropljanin spopala je muka pri pomisli da postoje planovi da se i novinarstvo i Evropa svedu na drugorazredne aktere na međunarodnoj sceni. Pogotovu kad se akcije terorista nadovezuju – prema aktuelnim kompetentnim analizama i anketama – na šire, sistemske, procese uzdrmavanja i profesije i kontinenta.
Reklo bi se, nažalost, da su prošle nedelje islamski ekstremisti dobro, sa njihovog stanovišta, odabrali metu. Udarili su na medij, nedeljnik Šarli hebdo, koji nije bio po ukusu ni njima ni francuskim vlastima, jer je izrugivao uverenje i jednih i drugih da su nedodirljivi za satiru.
Računali su, samo naizgled paradoksalno, da će pri tom za sebe pridobiti – glavnog protivnika. Francuska krajnja desnica smatra, naime, da treba suzbiti “preveliki” priliv islamskih imigranata jer ugrožavaju nacionalnu samobitnost domaćina, pa će joj verovatno najnoviji atentati islamista povećati već naraslu podršku birača, među kojima se, u ekonomskoj krizi, širi slogan da su za nedaće krivi “drugi”. Islamističkim ekstremistima to baš pogoduje jer će imati dodatne razloge za pravljenje nereda, čiji je krajnji cilj rušenje dominantnog, zapadnog, poretka vrednosti. Po takvom rasporedu (ne)raspoloženja mogu da se očekuju novi, žestoki obračuni s nacionalnim i internacionalnim posledicama nesagledivih razmera.
Najvažnije je da, pri tom, Evropa izbegne greške koje je počinila Amerika pri odgovoru na terorističke udare 11. septembra 2001, sugeriše francuski politikolog Dominik Mojsi. Podseća da su i rušenja njujorških “kula bliznakinja” i pokolj u redakciji pariskog satiričnog časopisa udari na simbole Zapada (kapitalizma i slobode izražavanja), ali da se sada mora naći bolji način od agresivnosti kojom je bivši predsednik SAD Džordž Buš mlađi grubo kršio međunarodno pravo, čije se posledice i danas osećaju u opštem pogoršavanju globalnih odnosa.
U Francuskoj će se odlučiti sudbina Evrope – poručuju mnogi analitičari. Budućnost Evrope zavisi više od zbivanja u Francuskoj, od njene sposobnosti da uspešnije integriše muslimanske imigrante (njih oko šest miliona, nekih devet odsto populacije), nego od neslaganja koncepata Nemačke i Britanije ili od ishoda izbora u problematičnoj Grčkoj – sugeriše komentator Njujork tajmsa.
Vanredna mobilizacija francuskih oružanih snaga za održavanje reda posle tragičnih događaja nagoveštava da napetosti neće brzo splasnuti. Situacija je poprimila i obrise bliskoistočnih drama. Žrtve terorista bili su i posetioci jevrejske radnje, a potom je u drugim gradovima napadnuto nekoliko muslimanskih objekata.
Sve zemlje su, u načelu, protiv terorizma. Apsolutno su protiv, ali samo na svojoj teritoriji. Razlike nastaju pri procenjivanju: šta je kod drugih terorizam, šta pobuna, pokret za samoopredeljenje, secesiju, unapređivanje građanskih prava, ili za oslobađanje okupiranih teritorija...
U takvoj situaciji može se pretpostaviti – dalje pogoršavanje položaja novinara. Istovremeno, što su sporniji zvanični kriterijumi za određivanje šta je dobro a šta zlo, to je širi prostor za novinarsko istraživanje, prosuđivanje, pa i podsmevanje svakoj pretenziji na monopolisanje istine.
I štampa i Francuska i cela Evropa još poduže će tražiti odgovore na pitanja koja se postavljaju povodom pariskog masakra. Da nam odgonetnu, uz ostalo, i – zašto, zaista, na pariskom maršu protiv terorizma, među milion i po učesnika i četrdesetak stranih državnika, nije bilo visokog predstavnika Vašingtona, odakle je pokrenut “globalni rat protiv terorizma”.
Pogledaj vesti o: Pariz
