Izvor: Politika, 07.Okt.2010, 15:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mario Vargas Ljosa dobitnik Nobelove nagrade za književnost
Kakva god bila njegova kolumnistička proza, novi nobelovac u svojim romanima nadilazi ideologiju i stvara snažne prizore individualnog otpora, pobune i poraza
Početkom septembra u njegovu čast otvorena je izložba u Parizu, nešto kasnije peruanski pisac sa dodatim španskim državljanstvom bio je u Sijudad Meksiku gde su ga proglasili počasnim doktorom univerziteta, u međuvremenu je zbog neslaganja sa novim zakonom u Limi podneo ostavku na članstvo u komisiji za ispitivanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prošlosti, u novembru mu izlazi novi roman u Španiji, a vest da je najzad dobio Nobelovu nagradu za književnost, Mario Vargas Ljosa (74) saznao je u Njujorku, jer u obližnjem Prinstonu ovog semestra predaje postdiplomcima.
Kao večiti kandidat za najprestižniju medalju koja mu je godinama izmicala, Ljosa je, valjda, odavno prestao da sanja o Nobelu, ali je zato kao profesor, književnik, novinar, esejista aktivan na svim stranama sveta. U intervjuu za madridski „Pais”, krajem leta rekao je da više ni ne razmišlja o Nobelovoj nagradi jer bi to samo „pokvarilo njegov spisateljski stil”. Ipak, juče kada ga je iz Stokholma zvao Peter Englund i sigurno ga probudio (zbog razlike u vremenu), Vargas Ljosa je bio, po rečima sekretara švedske akademije, „veoma srećan i veoma dirnut”.
Poslednji Nobel koji je pripao piscu sa španskog govornog područja dodeljen je meksičkom književniku Oktaviju Pasu još 1990. Bilo je i vreme da Nobel za literaturu pređe Atlantik, i nagradi nekog od sjajnih književnika Novog sveta, mada se Mario Vargas Ljosa, rođen u Arekipi u Peruu, odavno prebacio u staru Evropu, nastanio u Madridu, gde je stekao i špansko državljanstvo i odakle često putuje u Pariz, London, Prag... Tako je u Parizu gde je u kući Amerike otvorena izložba o njegovom životu („Mario Vargas Ljosa: Sloboda i život”) baš ovih dana sreo mnoge umetnike iz Latinske Amerike. Među njima je bio i Karlos Fuentes, meksički pisac.
Obojica su često pominjani kao kandidati za Nobelovu nagradu i obojica su zasigurno mislili da će u svetskoj istoriji književnosti ostati upisani poput Borhesa ili Marsela Prusta, kao književnici kojima iz nekog vanknjiževnog razloga švedska akademija nije bila naklonjena.
Stokholm je već tradicionalno naklonjen levičarski opredeljenim piscima (Saramago, Dario Fo, Harold Pinter...) pa se u slučaju Marija Vargasa Ljose, koji je u mladosti bio vatreni levičar i podržavao kubansku revoluciju i Fidela Kastra, špekulisalo da ga Nobel zaobilazi zbog njegovog jasnog ideološkog preokreta i skretanja udesno. Kao novinar i esejista, redovni kolumnista „Paisa” on voli da analizira političke događaje i otvoreno se suprotstavlja Ugu Čavesu, Evi Moralesu, Raulu Kastru, Danijelu Ortegi, levičarskim liderima Venecuele, Bolivije, Kube i Nikaragve.
No kakva god da je njegova kolumnistička proza, Ljosa kao romanopisac nadilazi ideološke podele i majstor je u slikanju „snažnih prizora individualnog otpora, pobune i poraza”, kako to stoji i u obrazloženju Nobelovog komiteta.
Za svet književnosti i umetnosti, velika je sreća što Vargas Ljosa nije postao predsednik Perua 1990, kada ga je u toj trci pobedio Alberto Fuhimori. Jer, da je uplivao u političke vode Latinske Amerike, sasvim sigurno ne bi uspeo da napiše nijedan od velikih romana koji su za ovih dvadeset godina izašli iz njegove radionice. Među najuspešnijim i najzanimljivijim svakako je „Jarčevo slavlje” (Fiesta del Chivo iz 2000, prevedena je u Hrvatskoj) gde je posle intervjua sa oko hiljadu žrtava diktature Truhilja u Dominikanskoj republici, napravio fikciju od dokumentarne istine, zapravo preciznu anatomiju autoritarnog režima i njegovih dugoročnih posledica koje se osećaju u svim porama društva.
Vargas Ljosa spada u pisce već pomalo zaboravljenog latinoameričkog buma a do sada je objavio više od 30 romana i knjiga eseja.
Najpoznatije su „Razgovori u katedrali” (1969), „Tetka Hilija i piskaralo”, „Povest o Majti” a poslednji je „Avanture nevaljale devojčice”. Srpski čitaoci su „otkrili” Ljosu pre tri decenije kada je „ Prosveta” objavila roman „Pantaleon i posetiteljke” (prevod Silvije Monros-Stojaković), a najviše ga je prevodila „Narodna knjiga” sve do 2003, kada su štampane „ Dion Rigobertzove beležnice”.
Ljosin poslednji roman „Avanture nevaljale devojčice” objavila je „Laguna”.
Na sajtu Narodne biblioteke Srbije može da se nađe 29 bibliotečkih jedinica koje se odnose na Ljosu.
Najavljujući svoj novi roman koji je pisao poslednje tri godine, Vargas Ljosa govori o nacionalizmu kao o najgoroj čovečijoj „konstrukciji”. Nacionalizam je najopasniji kada se izokrene u ideologiju, kaže nobelovac. Tada on postaje sinonim za nasilje, predrasude, naopake vrednosti...
Zorana Šuvaković
---------------------------------------------------
Ljosa: Priznanje južnoameričkoj književnosti
Bogota – Peruanski pisac Mario Vargas Ljosa izjavio je da Nobelova nagrada za književnost koja mu je juče dodeljena predstavlja „priznanje latinoameričkoj književnosti i literaturi na španskom jeziku”. „Nisam ni mislio da sam među kandidatima”, kazao je 74-godišnji pisac u izjavi kolumbijskom radiju RCN iz Njujorka, gde se trenutno nalazi. „Mislim da je to priznanje latinoameričkoj književnosti i književnosti na španskom jeziku, i to sve treba da nas raduje”, dodao je.
Švedska akademija u Stokholmu saopštila je juče da je Ljosa nagrađen za „kartografiju struktura moći i oštre slike individualnog otpora, revolta i poraza”.
Ljosa je prvi dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz Južne Amerike, posle kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa koji je prestižno priznanje dobio 1982.
Beta-AFP
-----------------------------------------------------
Bogatstvo kontinenta sa svim identitetima
(Prenosimo odlomak iz knjige Marija Vargasa Ljose „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” koju je kod nas ove godine objavio „Službeni glasnik” u prevodu Milana Komnenića. Odlomak je preuzet iz predgovora i govori o identitetu latinoameričke kulture)
Jednu od najsnažnijih opsesija latinoameričke kulture predstavljala je težnja da ona definiše svoj identitet. Po mom mišljenju, u pitanju je uzaludna, pa i nemoguća težnja, s obzirom na to da je identitet nešto što pripada pojedincu, a što kolektiviteti gube onog časa kada prevaziđu plemenski način života. Međutim, baš kao i u drugim delovima sveta, usled te manije da se odredi istorijsko-društvena ili metafizička osobenost jedne skupine koja ima nagon krda, prolile su se reke mastila u Latinskoj Americi izazivajući beskrajne polemike i žučne rasprave. Najduža i najpoznatija od svih jeste svakako ona koja suprotstavlja „hispaniste”, koji smatraju da je prava istorija Latinske Amerike započela dolaskom Španaca i Portugalaca i povezivanjem kontinenta sa zapadnim svetom, i „indihenista” po čijem se uverenju autentična i temeljna stvarnost Amerike sadrži u prehispanskim civilizacijama i kod njihovih potomaka, indijanskih naroda, a ne kod savremenih naslednika nekadašnjih konkistadora koji ih još i danas marginalizuju i izrabljuju.
Uistinu, svaki napor da se utvrdi jedinstven identitet Latinske Amerike ima tu manu da se zapravo svodi na diskriminativan hirurški rez koji isključuje i ukida milione Latinoamerikanaca, kao i mnoge vidove ili pojave njihove bujne kulturne raznolikosti.
Bogatstvo Latinske Amerike je u tome što je ona mnogo toga istovremeno, pa zbog toga i jeste jedan mikrokosmos u kome zajedno prebivaju gotovo sve rase i kulture sveta. Pet vekova posle dolaska Evropljana na njene obale, u prašume i planine, Latinoamerikanci španskog, portugalskog, italijanskog, nemačkog, kineskog ili japanskog porekla jednako su starosedeoci kontinenta kao i oni čiji su preci bili stari Asteci, Tolteci, Maje, Kečua, Ajmare ili Karibi. Isto tako, pečat koji su Afrikanci ostavili na kontinentu gde žive već pet vekova vidljiv je na svakom koraku u tipu ljudi, govoru ili muzici, ali i u načinu ishrane, pa čak i u pojedinim verskim obredima. Nije preterano reći da ne postoji tradicija, kultura, jezik ili rasa koji nisu ponešto stavili u taj kipeći lonac u kome se mešaju i spravljaju svi vidovi života Latinske Amerike. Taj amalgam predstavlja njeno bogatstvo. U tome se sastoji bogatstvo jednog kontinenta koji nema identitet jer ima sve identitete.
Mario Vargas Ljosa
objavljeno: 07/10/2010
Dobitnici Nobelove nagrade za književnost od 1945.
Izvor: Blic, 07.Okt.2010
U Stokholmu je danas saopšteno da je peruanski pisac Mario Vargas Ljosa dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost. Dajemo hronološki pregled dobitnika nagrada za književnost od 1945. godine...1945: Gabrijela Mistral (Gabriela), Čile 1946: Herman Hese (Hermann Hesse), Švajcarka 1947:...
Dodeljena Nobelova nagrada za književnost
Izvor: VOA, 07.Okt.2010
Dobitnik je peruanski pisac Mario Vargas Ljosa, jedan od najpopularnijih na španskom govornom području
