Izvor: Politika, 12.Dec.2011, 10:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Goja je svuda oko mene
Ežen Delakroa, kome je posvećena velika madridska izložba, bio je oduševljen svojim mlađim sunarodnikom, autorom čuvenih „Kaprićosa”
Madrid – U Zadužbini La Caiha u Madirdu, u saradnji sa Muzejom Luvr, otvorena je izložba pod jednostavnim nazivom „Ežen Delakroa (1798–1863). Kurator ove madridske postavke Sebastien Alar, šef Odeljenja za slikarstvo pariskog Luvra, potrudio se da okupi najveći mogući broj Delakroovih slika, kako iz javnih tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i iz privatnih vodećih evropskih i američkih kolekcija.
Izložba je podeljena u nekoliko celina, počev od „Studija ženskog tela”, „Portret i britanski uticaj”,preko „Grčke drame”,zatim dela posvećenog„Književnim uzorima”(od lorda Bajrona, preko Voltera Skota, pa sve do mita o Don Žuanu),sa posebnim osvrtom na litografsko predstavljanje Faustau odeljku„Faust kroz ilustracije”, do centralnog dela poput „Uspomene i put u Maroko”i „Lov na lava”. Postavka se završava celinom „Pejzaž i duh”.
Ono što je postigao francuski kurator u okviru španske postavke, jeste da, zahvaljujući nedavno objavljenim „Dnevnicima” koje je umetnik vodio, a koji su ugledali svetlost dana 2009. godine, prikaže i poveže Delakroove teme i zamisli sa Španijom i sa španskom umetnošću, te otuda ne čudi što na postavci otkrivamo detalje kada se Delakroa upoznao sa Gojinim radovima – najpre u kući svog porodičnog prijatelja Feliksa Gijemandea, kad je otkrio portret dečakovog oca koji je naslikao Goja. Potom, da je Delakroa bio prvi umetnik u Francuskoj koji je ugledao Gojine „Kaprićose” i na kraju kako se na svom putovanju za Maroko 1832. godine, Delakroa zadržao u španskim gradovima Algesirasu, Kadizu i Sevilji, koji su ostavili vrlo živopisan utisak na slikara. O tome svedoči i umetnikovo pismo drugu iz školskih dana – Žan-Baptist Pijeru – u kome doslovno kaže „Goja je je živ i svuda oko mene”.
Otuda ne čudi što na izložbi pratimo veliko interesovanje slikara za orjentalne motive i kostumbrističke događaje, i upravo, nakon njegovog obilaska severne Afrike i Maroka, ostaju zabeležena dela poput: „Arapske vođe”, „Jevrejka u Tangeru”, „Derviši iz Tangera”, „Jevrejska svadba u Maroku”, i na centralnom mestu „Žene iz Alžira u svojim odajama”. Na ovoj slici gledajući harem zapravo iščitavamo jedno novije viđenje mavarskih žena u svoj lepoti njihove odeće, sa detaljima za ukrašavanje, praćenih papučama, ogrlicama, ukosnicama, dok sede pored nargili i ispijaju čaj.
Takođe pod uticajem lorda Bajrona, pre svega njegovog dela „Putovanje Čajlda Harolda” (1812), koje će Bajrona odvesti do učešća u grčko-turskom ratu i gde će izgubiti život na strani grčkih pobunjenika, Delakroa će se zainteresovati za taj rat, i upravo na svojim platnima oživeti scene, poput „Studija za masakr u Kiosu”, „Grčka drama”ili„Grčka na ruinama Misolongija”. Ova potonja će, kako ističe kurator izložbe, trajno ostati u našoj vizuelnoj memoriji kao način na koji je predstavljen simboličan otpor ustanicima.
Delakroovo ime vezuje se i za velike kompozicije sa istorijskim temama i uopšte istorijskim ličnostima, koje naglašavaju dramski momenat, pokret i boje, što je revolucionarni pomak umetnika u odnosu na do tada rasprostranjenu neoklasičnu umetnost.
Na ovoj madridskoj postavci smo u mogućnosti da vidimo lepezu umetnikovih tema: od portreta, često ličnosti iz javnog života (čak i čuveni autoportret umetnika koji je sebe predstavio kao lika Edgara Rejvensvuda iz Volter Skotovog dela „Lučija od Lamermura”), ili druge književne teme o Don Žuanu, koga slika usred mora zahvaćenog brodolomom, preko tema gde dominiraju životinje (izvanredna studija lava, ali i tigra – jer je poznato da je Delakroa upotpunio svoje obrazovanje izučavajući biljke i životinje, pa zato često i ima antropomorfni koncept slikarstva), do velikih akvarela (naročito u kasnijoj fazi života kad se nastanio na jugu Normandije), ili pak litografija koje imaju za teme književna dela. Na kraju, tu su skice i nacrti za velika platna za prikazivanje ženske nagosti, ali na način da to nisu lepe, belopute muze, već naprotiv žene Mavarke i Berberke, gde je sa velikim umećem i odnosom boja uspeo da prikaže tamniju put, a da opet ne naruši estetiku dotadašnjih poželjnih ženskih modela.
Jasmina Lazić
objavljeno: 12.12.2011.
Pogledaj vesti o: Pariz
