Izvor: Politika, 18.Maj.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džihad među pustinjskim dinama
Pre nego što sam se vratio iz Rusije, gde sam živeo 10 godina, o svojim idejama razmišljao sam na ruskom, kada sam živeo u Parizu razmišljao sam na francuskom, ali je jezik filma i drame uvek za mene bio univerzalan – kaže afrički autor filma „Timbuktu” koji se takmiči za „Zlatnu palmu”
64. KAN
Kan – Prisećajući se događaja na severu Malija tokom 2012. godine, kada su džihadisti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u okupiranim gradovima i selima zaveli teror i brutalnim sprovođenjem šerijatskih zakona razbili živote brojnih lokalnih porodica, afrički reditelj Abderahman Sisako nije izdržao.
Zaplakao se na konferenciji za novinare posle projekcije filma „Timbuktu” u glavnom takmičarskom programu 67. Kanskog festivala.
U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” Abderahman Sisako – rođen 1961. u Mauritaniji na granici sa Malijem, autor 12 kratkih i dugometražnih igranih filmova među kojima su i nagrađivani „Čekajući sreću” i „Bamako” – kaže da su suze potekle na pomisao koliko smo sve više i više ravnodušni prema užasima, da ni sebe ni svoj film ne smatra hrabrim, već da su hrabri ljudi koji su se tiho suprotstavljali teroru.
Film o strahotama života u Maliju, gradite kao smiren i tih. Da li je smirenost pravi način suprotstavljanja nasilju?
Kada se dođe do tačke sa koje nema povratka, kada je situacija totalno neprihvatljiva, onda ste prisiljeni da izaberete veoma tih i miran način da biste se tome suprotstavili. To vam je kao u svađi. Kada stvari dođu do usijanja, jedini način da nešto o sebi kažete i iznesete svoje argumente jeste da govorite tiho, da prestanete da vičete. Tako će vas druga strana bolje čuti.
Za razliku od televizijskih vesti i reportaža o ekstremnim islamistima, vi nam pokazujete čitave skale razlika među ljudima koje je „sveti rat” doveo sa različitih strana sveta?
Ono što vidite na televiziji isključivo je spektakularizacija događaja, dok je umetnička kreacija nešto potpuno suprotno. Ona uključuje potragu za osećajem, za emocijama, napor da se stvore emocije i da se ode duboko u problem. Takva potraga za emocijom nateraće vas da vidite ljudske aspekte i u varvarima, zato što oni i u njima postoje. Televizijske vesti ostaju na veoma površnom nivou i zato što se rade površno zapravo negiraju varvarstvo i sve ono što se zaista događa. Stalno prisustvo trivijalizacije čini da se gledaoci takvih vesti osećaju veoma udaljenim od događaja koje gledaju na malim ekranima.
Kako ste vi videli događaje u Maliju?
Severni deo Malija je pustinja i ničija zemlja i činjenica da se smatra ničijom zemljom omogućila je ljudima različitog porekla i različitih motivacija da se tu okupljaju i zadržavaju baveći se švercom droge, cigareta, oružja, trgovinom ljudima i kidnapovanjem.
Šta je danas sa gradom Timbuktu?
Danas je on slobodan. Oslobođen je intervencijom francuske armije i trupa UN koje su i sada prisutne. Nisam imao nameru da portretišem grad koji su okupirali naoružani ekstremisti, već me je zanimao taj tihi bunt stanovnika protiv takvih okupatora.
Da li ste sveukupnu estetiku filma odredili unapred ili se ona rađala i rasla tokom snimanja, među pustinjskim dinama i sa glumcima naturalistima?
Mišljenja sam da filmska estetika nije nešto o čemu odluku možete doneti unapred ili je postaviti unapred, zato što je ona forma ekspresije filmskog stvaraoca. Često kažem da je film jezik i to jezik na kojem svi treba da razgovaraju sa svojim akcentom. Na isti način na koji ja govorim francuski sa svojim akcentom koji reflektuje moj okruženje, moje poreklo i moju kulturu.
Uz sve teške i tragične stvari, apsurdnosti i nadrealnosti života okupiranih ljudi, vi ipak u filmu nudite i elemente crne komedije, stavljajući humor i tragediju u neku vrstu sasvim prirodnog balansa?
Taj balans između komedije i tragedije je veoma važan inače bi bilo nemoguće prihvatiti sveukupnu dramu. Potrebno je omogućiti ljudima smeh kako film ne bi bio opterećen isključivo dramatičnim tonovima. Neophodni su ti trenuci predaha kada gledalac može da udahne vazduh, da provari sve ono tragično što je prethodno video. Taj predah se stvara povremenim humorom i tišinom. Smatram da je film i inače balans između svih svojih odseka i elemenata: režije, slike, montaže, muzike, pokreta kamere. On je forma harmonije i tu harmoniju treba da prenesete na veliko platno.
Vi i scene nasilja vizuelno postavljate na zavidni nivo?
Suočio sam se sa opasnošću prikazivanja scena na veoma grafički, stripovski način. Pribojavao sam se toga i nije mi bila namera da nudim eksplicitne slike nasilja, već da svest o težini i strahoti nasilja stigne do gledaoca tek posle određenih scena, jer jedino tako one imaju smisla. To je razlog zašto takve scene, poput plesa, imaju koreografiju. Mislio sam da je to pravi način da pokažem sve aspekte događaja i ljudskost u svakom od aktera, čak i u teroristima.
Neke od scena u filmu su prava remek-dela, recimo scena fudbalskog meča bez lopte koja emotivno potrese gledaoca i provodi ga kroz katarzu?
Fudbalski meč bez lopte je apsurd koji oslikava kompletnu situaciju u kojoj su se nalazili ljudi u Timbuktu. Kroz tu scenu i scenu suđenja momku zbog posedovanja lopte, predočena je sva apsurdnost koja ubija harmoniju i lepotu ljudi i zato razumem što vas je ta scena emotivno uzbudila. I mene je ranila.
Ovo je i film o dostojanstvu, svaki lik je poseduje, čak i negativci?
To je tačno, ali ne mogu da objasnim zašto. Na gledaocu je da to u sebi prepozna i razume.
U ovom, ali i u drugim vašim filmovima govori se i na više afričkih jezika, da li to može da bude problem za što širu svetsku distribuciju?
Za mene je film interesantan i poseban, jer on govori jezikom slike. I kad mislim o filmu, mislim u slikama. Pre nego što sam se vratio iz Rusije, gde sam živeo 10 godina, o svojim idejama razmišljao sam na ruskom, kada sam živeo u Parizu razmišljao sam na francuskom, ali je jezik filma i drame uvek za mene bio univerzalan.
Studirali ste film u Rusiji, zašto baš tamo?
Mladi Afrikanci i pre i sada, nemaju mnogo prilika da biraju i ako im se ukaže bilo kakva šansa da negde odu ili urade nešto drugačije u svom životu, oni će je iskoristiti. Meni se šansa ukazala u mojoj 19. godini, prilika da odem u Moskvu i učim film. Jedino mi je tadašnji Sovjetski Savez dao ovakvu šansu, niko više.
Koliko ste uopšte znali o filmu pre odlaska u Moskvu?
Ha, možda sam do tada video svega tri filma, ali je moja želja da snimam filmove bila ogromna. Tek sam u Moskvi otkrio svetsku kinematografiju, filmove Kasavetisa, Forda, Antonionija, Bergmana, Tarkovskog. Za mene tada, kao mladog momka, pomisao da će i moje filmove gledati jednog dana na velikom platnu bila je izuzetno stimulativna. Bilo mi je tamo teško, ali sam u Rusiji mnogo naučio...
Dubravka Lakić
objavljeno: 18/05/2014
