Izvor: Večernje novosti, 26.Jan.2013, 22:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Akademik Veličković: Kultura kao nužno zlo

VARIRANjE od veselog pesimizma do depresivnog optimizma čini suštinu naše posebnosti, ističe, u intervjuu za "Novosti", srpski slikar iz Pariza, francuski i srpski akademik, Vladimir Veličković. Takav naš čovek, grčevito pokušava da se održi na površini pomahnitalog svetskog vrtloga. Otkako je naslikao prve pacove koji su počeli panično da napuštaju planetu potonulu u hipokriziju, laž i rasulo, opomena ne silazi s Veličkovićevih platana. Predskazujuća tematika samo je menjala >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << formu, dobijajući nove odsjaje u ogledalu kontinuiranih ljudskih nelogičnosti. Gavrani lete iznad pacova sladeći se ostacima humanosti, stalna vatra gori na njegovim pejzažima koje je opustošio čovek, razapet na istorijski čekrk. Na sumornoj podlozi već decenijama dominiraju dim, vatra, crne rupe i zloslutne ptice, dok se iz tih prostora pomalja izmrcvarena ljudska figura. Ovi predeli neprestano dobijaju na tamnom valeuru. Veličković ističe da događaji i istorija samo potvrđuju ono što smo mislili da smo davno ostavili u ružnim sećanjima. Vreme ne donosi ništa novo, osim dalje brige za čovečanstvo. Čovek, kao inkarnacija patnje, vrti se u začaranom krugu iz kog iskidana, osakaćena tela, potresena bolom, napregnutim mišićnim vlaknima, pretvoreni u psa, ne uspevaju da nađu izlaz. ISKUPIMO SE KOD NOVIH GENERACIJA - VOLEO bih da sposobni i uspešni na čelu institucija ostanu na svojim mestima, da mladi ne napuštaju zemlju, da poslanici malo više popunjavaju skupštinske klupe, jer im je narod ukazao poverenje koje treba da opravdaju, da pokažu odgovornost, potrebnu u ovom trenutku. Da se posveti više pažnje kulturi, odvoji više od onih sramotnih 0,62% od budžeta. Da nađemo, kako umemo i znamo, sredstva, da nas nove generacije ne bi proklinjale što smo im nebrigom i javašlukom uskratili da upoznaju bogatstvo u naša dva muzeja. Nije rešenje da se okreči jedan sprat Narodnog muzeja, pokušajmo da privolimo imućne ljude, firme, poreskim olakšicama, po primeru Amerike, da se ne bismo sramotili pred svetom i nama samima. Kultura, i umetnost, a imamo i jedno i drugo, jeste ono što ostaje, što krasi jedan narod i zbog čega je on uvažavan, pa je na državi da obezbedi funkcionisanje njihovih institucija. Slikarstvo i život za Veličkovića su, međutim, sve, samo ne beznađe i bezizlaz. Njegova poruka je da iz depresivnog univerzuma uvek postoji put nabolje. Najlogičniji, najmanje komplikovan put. S njegovih slika samo treba pročitati da nasilje ne rešava nijedan problem, a da jedino ljubav može da zaustavi vreme. Ukazuju čoveku na pogrešan put destrukcije koji je izabrao. Tu ljubav prema čoveku Veličković je godinama prenosio studentima kao profesor pariskog Bozara. Hrabrio ih je i učio da su život i slikarstvo opasna, ali veoma lepa avantura. U razgovoru za "Novosti", poznati umetnik pravi presek događaja koji su obeležili prethodnu godinu, ali i ulazi dublje u suštinu sudara generacija u teškim vremenima velikih ekonomskih i svakojakih drugih oscilacija. *Šta vas fascinira u zbivanjima u svetu? - Obradovao me je ponovni izbor Obame, kao i prijem Palestine, istina samo kao posmatrača, u Ujedinjene nacije. Bilo bi krajnje vreme da se problem te zemlje i naroda reši. To što se tamo dešava, neprihvatljivo je. Imao sam utisak da je u regionu oružje utihnulo, ali eto Sirije. Pa se pitamo može li da bude demokratije bez hiljade mrtvih, bez razorenih gradova, da ne govorimo o uništavanju neprocenjivih spomenika kulture. *A na ličnom planu? - Retrospektivna izložba u Muzeju u Tuluzu bila je za mene događaj koji se, verovatno, neće ponoviti. Mada, nikad se ne zna. Mnogo toga se sakupilo u celinu koja je, ne preterujem, savršeno funkcionisala. To je, specifičnom arhitekturom, dozvolio prostor muzeja koji sam iskoristio na najbolji mogući način. Bila je to prilika da se kroz tematske sekvence, hronološki, sagleda pređeni put, mogućnost da se konstatuje sva raznolikost sadržaja koji, svi, vuku koren iz jednog, veoma rano otkrivenog, izvora. Taj moj, rano otkriveni svet, bio je prisutan sve ove godine, u kontinuitetu razvijan i obogaćivan - nadam se, formalno, likovno i simbolično. Da ne govorim o susretima s publikom koji su bili uzbudljivi, nezaboravni. Spomenuo bih izložbe u Slovenj Gradecu i Splitu. Bio je to povratak nakon dugogodišnjeg odsustva, do kojeg je došlo znamo zašto. Možda bi se na obnavljanju veza među nama išlo brže kulturom, umetnošću, nego da čekamo da nam, na tom planu, nešto učine političari i diplomate. *Da li je neprestani intelektualni i fizički rad "krivac" za vašu dečačku energiju; nije li to zatvoreni krug, u kojem, trošenjem, stvarate novu, koja vas stalno pokreće? - Energija, motivacija, zašto ne i ambicija, parametri su koji, kada se sklope, funkcionišu. Ali ne mora da znači da funkcionišu u kontinuitetu. To je normalno. Ima padova, nikada odustajanja. *Šta mladima danas nedostaje u odnosu na profesionalni pristup koji ste vi nekada imali i obrnuto, šta oni sada pokazuju kao kvalitet, što vaša generacija nije imala? - Uslovi koje danas imaju mladi ne mogu da se porede sa onima mojih početaka. Moja generacija nije, praktično, imala nikakvih uslova. Sve je bio problem - prostor za rad, materijal. Retke su bile samostalne izložbe, kolektivnih je bilo u okviru udruženja, tematskih tek ponekad. Otkupa je bilo malo. Oni su bili državni, ali kolekcionara, onih pravih, nije bilo - poklanjali smo. Danas su problemi identični: gradi se malo ateljea, otkupi su, proporcionalno broju likovnih umetnika, gotovo zanemarljivi, ali se pojavila jedna nova generacija kolekcionara, s relativno skromnim sredstvima, no ipak, zainteresovana za savremenu, uglavnom međuratnu, umetnost, oklevajući pomalo kada su mladi u pitanju. Tržište je skoro nepostojeće, uglavnom funkcioniše neprofesionalno, a galerije se herojski bore da tu našu likovnu scenu, s malim sredstvima, učine bogatom i dinamičnom. NIJE LAKO PRECRTATI ŽIVOT * KOJI vam projekti predstoje? - Radim kao i uvek, svaki dan, po ceo dan. Radim na monografiji koja će ovog puta biti posvećena isključivo slikama. Dva toma crteža su već objavljena do 1997. Posao je veliki, precrtati ceo život na preko 400 stranica, usput radeći na prelomu. Knjiga je predviđena za mart. Pored toga, spremam samostalne izložbe u Marselju, u martu, u okviru manifestacije "Marselj, evropska prestonica kulture", izložbu u Beogradu u maju u galeriji SANU i u Kolmaru, u junu, u susedstvu Matijasa Grinevalda. Spremam i jednu muzejsku izložbu, ali o tome kada bude utanačeno. I, zaboravih, jedno bibliofilsko izdanje crteža hemijskom olovkom. Naslov je "Linija". S druge strane, u odnosu na naše vreme, kada su nam bile na raspolaganju knjige uglavnom lošeg kvaliteta, danas ta bujica informacija doslovno guši i teško je odabrati ono pravo. Treba biti čvrst u svom konceptu i dobro znati šta hoćeš, ne podleći uticajima koji mogu da veoma efikasno unište, ili bar poremete, identitet, autentičnost. Mladi danas putuju, razmene su sve češće, komunikacija je zagospodarila planetom. U tom mnoštvu mogućnosti teško je odabrati ono pravo. Lakše je prevariti se. Opasnost vreba na svim nivoima. * Kome je teže u započinjanju karijere: mladima danas, ili je to bilo vama, nekada? - Najpre, bilo nas je mnogo manje, na prostoru koji je bio mnogo veći. Jugoslavija je svoju umetnost "izvozila" - i onu prastaru, i ovu savremenu. Učešćem na bijenalima i na međunarodnim izložbama odvodila nas je (po ključu) u svet i to je uvek bila mogućnost da se nešto pokuša. Danas, imam utisak da političari kulturu smatraju "nužnim zlom". * Kome je ona ostavljena na brigu? - Individualnim naporima ambicioznih i motivisanih ljudi kojima je kultura potreba i koji se smatraju odgovornim da se, uz velike napore, nešto uradi. U svetu postoje samofinansirajuće institucije, sistemi sponzorstva, dobrotvori... Istina, kada pomislim na naše bolnice, naše škole, naše železnice, fasade naših gradova, stanje ulica i puteva - onda pomislim da i ova dva naša nesrećna muzeja mogu da pričekaju na bolja vremana. Ali ne mogu da prihvatim da nema rešenja. Pa nisu sredstva potrebna za restauraciju Narodnog muzeja nedostižna za jednu ozbiljnu državu. Ili čekamo da nam Evropska unija odreši kesu (kakva iluzija) i da uradi ono što smo, siguran sam, mogli, već pre više godina, da uradimo. Prestanimo da se sramotimo. * Odakle taj depresivni optimizam koji nas krasi kao naciju? - Čini mi se da mi osciliramo - a za to je mnogo razloga, opravdanih - između "veselog pesimizma" i "depresivnog optimizma". I možda nas to, kao narod, posmatrano sa strane, čini atraktivnim i interesantnim, apsolutno kreativnim i potpuno svojim. Jer, između te dve krajnosti, ako one to jesu, sve je moguće. Čak i nemoguće je moguće.
Pogledaj vesti o: Pariz

Nastavak na Večernje novosti...