Izvor: Politika, 24.Mar.2014, 11:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova borba za slobodu medija u SAD
Pola veka od ukidanja tužbe za uvredu i klevetu u SAD, američke redakcije se suočavaju sa pritiscima da otkriju svoje tajne izvore
Pedeset godina je prošlo od istorijske presude Vrhovnog suda SAD kojom je novinarima garantovano da bez ikakvog straha od tužbe mogu da kritikuju javne zvaničnike. Američko novinarstvo dočekuje ovaj jubilej kao najslobodnije na svetu, ali i u atmosferi u kojoj vlada izaziva nekada nezamislive glavobolje.
Od marta 1964, kada je Vrhovni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sud odlučio u slučaju „Njujork tajms” protiv Salivana, političarima je takoreći onemogućeno da tuže novinare za uvredu i klevetu, što inače i danas redovno rade u drugim delovima sveta. Presuda je bila konkretna potvrda opšteg pravila slobode štampe u SAD garantovana prvim amandmanom na američki ustav.
Kako je do nje došlo? L. B. Salivan, član gradske vlade Montgomerija u južnjačkoj državi Alabami, tužio je njujorški list zbog oglasa u kojem on i nije bio pomenut, ali se prepoznao. Bio je to oglas koji su potpisali lideri pokreta za građanska prava, optužujući lokalne čelnike da su se nemilosrdno obračunavali sa demonstrantima. To se dešavalo u jeku borbe za crnačka prava kada su protesti i sukobi sa policijom bili česti. Oglas je sadržao i nekoliko manjih materijalnih grešaka zbog čega je Salivan tužio dnevnik sa Menhetna i tražio pola miliona dolara nadoknade. Sud u Alabami stao je na njegovu stranu.
Međutim, ugledni list se žalio vrhovnoj sudskoj instanci koja je jednoglasno opovrgla prvostepenu presudu iz Alabame, tvrdeći da oglas potpada pod slobodu izražavanja zajemčenu ustavom. Sudije su to obrazložile rečima da je „javna diskusija politička dužnost i ovo treba da bude osnovni princip američke vlade”.
„Takva diskusija”, napisao je sudija Vilijam Brenan, mora biti „neograničena, snažna i otvorena”, dodajući da ona „može da uključuje i žestoke, zajedljive i ponekad neprijatno oštre napade na vladu i javne zvaničnike.”
Bila je to jasna poruka vlastima da moraju da prihvate kritiku. Presuda je garantovala slobodu izražavanja i kritikovanja političara čak i kada mediji nenamerno naprave neku grešku. Sudije su prvi amandman protumačile tako da on jemči objavljivanje svih mišljenja, čak i onih koja su zasnovana na pogrešnim podacima. U suprotnom, nastupilo bi jednoumlje i kraj demokratije. Od tada, federalni, državni ili lokalni moćnici mogu da podnesu tužbu za uvredu ili klevetu samo ako mogu da pokažu da je redakcija znala da je neki podatak lažan, ali da ga je zanemarila da bi tužitelju nanela zlo, što je u praksi teško dokazati.
Amerika je i do tada imala prvi amandman kojim je ustanovljeno da SAD neće donositi zakone koji uskraćuju slobodu govora i slobodu štampe, ali ovo je svejedno bio revolucionarni presedan – odbijen je svaki pokušaj zaustavljanja kritikovanja vlade.
Za proteklih 50 godina, novinari su koristili ovo pravo obrušujući se na politiku Bele kuće prema, na primer, Vijetnamu, Avganistanu, Iraku, zdravstvenom ili socijalnom sistemu, ali se sada čini da vlada predsednika Baraka Obame pokušava da im uskrati neke od stečenih „privilegija”.
Administracija je pokrenula rat protiv uzbunjivača u svojim redovima koji redakcijama doturaju informacije o malverzacijama vlade. Vašington krivično goni šest službenika i dva saradnika vlade, među kojima i nekadašnjeg obaveštajnog analitičara Edvarda Snoudena koji je svetu otkrio da Sjedinjene Države masovno špijuniraju svoje i građane drugih država, uključujući i lidere savezničkih zemalja.
Sve prethodne vlade SAD zajedno su pokrenule tri tužbe protiv odgovornih za „curenje” podataka u javnost, pa se sa osam tužbi za vreme svog mandata, Obama istakao u borbi protiv slobode medija. Progon uzbunjivača onemogućava rad novinara – kada su insajderi zaplašeni da govore o onome što znaju, redakcije ne mogu da istražuju malverzacije.
Povrh svega, počeli su i neposredni pritisci na medije. Novinaru „Njujorka tajmsa” Džejmsu Rajzenu preti zatvorska kazna jer odbija da otkrije ko mu je bio izvor u tekstu kojim je raskrinkao vladu Džordža Buša mlađeg zbog nezakonitog prisluškivanja telefona. Vlasti insistiraju na tome da Rajzen bude svedok u sudskom sporu koji država vodi protiv bivšeg agenta CIA Džefrija Sterlinga, za koga se sumnja da je bio taj izvor.
Iako to nije bila praksa, sudovi u Merilendu i Virdžiniji odlučili su da novinar, u ovom slučaju Rajzen, mora da kaže od koga je dobio informacije. Dobitnik Pulicerove nagrade se branio rekavši da novinari moraju da skrivaju identitet izvora u delikatnim slučajevima, jer je to nužno za obavljanje njihovog posla. Ako redakcija nije u stanju da obezbedi anonimnost, neće biti uzbunjivača, tekstova pa ni slobode medija.
Presude iz Merilenda i Virdžinije su još opasnije kada se zna da mogu da postanu primer koji će sudije slediti u budućnosti kada odlučuju o pravima novinara. Zbog toga je Rajzen podneo žalbu i čeka odluku. Tako je „Njujork tajms” ponovo pred najvišom sudskom instancom, nadajući se da će američke redakcije za pola veka imati razloga da slave još jednu presudu Vrhovnog suda.
J. Stevanović
objavljeno: 24.03.2014.
Pogledaj vesti o: Nova godina
