Izvor: Blic, 20.Maj.2008, 08:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Život čini iverje od nostalgije i sećanja

Novi roman Dušana Miklje „New York, Beograd" („Laguna") biće predstavljen večeras (18.30) u restoranu „Šumatovac". Reč je o romanu koji prati doživljaje tri Beograđanke u Njujorku od marta do septembra 1999. godine, a zanimljivo je da po ovom romanu svoj prvi igrani film snima reditelj Nikita Milivojević.

Jedan deo filma već je snimljen u novembru prošle godine, dok bi u junu i julu snimanje trebalo da bude završeno. Glavne uloge tumače >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Borka Tomović, Dubravka Kovjanić i Jelena Stupljanin, a veći deo filma se snima u Njujorku. Tri glavna lika romana, Jelena, Katarina i Marija, napuštaju Beograd u približno isto vreme, a u Njujorku se zatiču u vreme bombardovanja 1999. godine. „Sve priče su potpuno verodostojne, nisu izmišljene, ali mislim i da prizori koji jesu izmišljeni takođe deluju verodostojno. Recimo, kada se Marija moli u crkvi Svetog Patrika, taj segment s Ircima je suštinski istinit jer između nas i Iraca zaista postoje neke sličnosti", kaže Dušan Miklja za „Blic". „Ovo jesu književni junaci, a ne životni, ali mislim da je knjiga veoma istinita. Taj 'pečat verodostojnosti’ ima se zahvaliti tome što ti likovi zaista postoje, a izmišljeno je ono što od životnih likova stvara književne junake."

nVaša knjiga se čita kao filmski scenario. Jeste li imali na umu nastanak filma dok ste je pisali?

- Knjiga je imala neobičan razvojni put. Praktično je roman nastao iz scenarija, po kojem Nikita Milivojević snima svoj prvi igrani film. Taj scenario potpisujemo zajedno Nikita i ja, ja sam roman napisao relativno nedavno, pre godinu dana. Imajući u vidu prethodnu formu, roman je uglavnom dijaloški, a takođe ima svojstva epistolarnog romana. Doduše, epistolarnog romana savremenog doba, jer i-mejl je ono što je nekad bilo pismo, pa bi knjiga mogla biti nazvana i „i-mejl roman". Knjiga prati priču o tri mlade žene, što mislim da je prilično retka pojava u književnosti i kinematografiji, jer se sasvim nepravično muškarcima uglavnom dodeljuju glavne uloge.

nJedan od likova, izmučen nevoljama u koje je upao nakon doseljavanja u SAD, kaže: „Vredi li Amerika svega ovoga?".

- Da, sve one su suočene s velikim nedoumicama, koje se tiču same suštine života. Da li išta može da zameni ono što mi nazivamo porodičnom ljubavlju? Jer, ovde nije reč samo o rvanju sa svakodnevnim teškoćama, već i o procenjivanju smisla. Šta se može žrtvovati, a šta ipak ne može... Nekad mi se čini da je ova knjiga vedra drama, a nekad opora komedija. Ali, upravo to je ono od čega se sastoji život: od iverja sećanja i nostalgičnih uspomena. To je ono što je bitno: da sve tri glavne ličnosti u romanu, sve te tri mlade žene, daju apsolutnu prevagu onome što bismo nazvali životnim vrednostima. Ma koliko bismo ponekad mogli steći utisak da im to nije najvažnije, imajući u vidu pustolovne elemente u njihovom svakodnevnom življenju, kada dođe do te odlučujuće dileme, onda se one opredeljuju za te prave životne vrednosti koje bi mogle da se opišu kao privrženost i ljubav ili prema mladiću kojeg vole ili prema porodici. Reč je jednostavno o onome što bismo mogli nazvati gustinom osećanja.

nOne kao da nikada nisu ni otišle od kuće...

- Da, svi su čvrsto vezani za porodicu i za grad. Zato je tu i-mejl kao pismo modernog doba. Zbog toga ovo nije samo epistolarni nego i ispovedni roman. Roman je vrlo sličan životu, ali ne na neki visokoparan način u džejmsdžojsovskom smislu, već je u krhotinama svakodnevnog života, u tom iverju u kojem se treba snaći i izabrati pravu stazu, što je još teže u novoj sredini, tim pre što one nisu nikada ni prekinule niti mogu da prekinu vezu s gradom iz kojeg su potekle. Zato svaka novost iz Beograda na neki način nailazi na nešto što se čitaocu može učiniti da je preterano emocionalno reagovanje. Ali, svi koji su živeli u svetu znaju da su ljudi tamo mnogo osetljiviji na zbivanja ovde nego mi sami.

nDa li bi zaključak mogao biti da i ne vredi ići napolje?

- Postoje različiti motivi. Često se to radi iz nesreće i iznuđenosti. Mnogi od tih mladih ljudi ne bi nikada ni otišli u normalnim okolnostima. U ovom slučaju to je pokrenuto političkim okolnostima, ali ni to nije tako jednostavno. U jednom razgovoru Katarine i Amerikanca Džona ona kaže: „Lepo smo se snalazili, a čak smo se i bolje zezali mi tamo nego vi ovde!". Prave pobude ljudi koji odlaze su odsustvo poređenja po vrednosti, nemogućnost pravog izbora, uzaludnost napora... Jer, ma koliko se trudili, ne možete doći do izražaja pošto vas stalno ometaju ili ludaci na vlasti ili nepovoljne prilike.

Nastavak na Blic...