Izvor: Politika, 19.Nov.2012, 16:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Perionica za zločine nad Srbima
Dr Dušan Vučićević još aprila 1998. godine izjavio za „Njujork tajms” da je Haški tribunal „kengurov sud”
Čačak – Lekar i advokat iz Čikaga, dr Dušan Vučićević (65), tvrdi da je Haški tribunal ustanovljen radi „pranja zločina nad Srbima” i dodaje, takođe u jučerašnjoj izjavi za „Politiku”, da je oslobađanje hrvatskih generala „politička presuda”. On podseća da je krajem prošlog veka, kao haški branilac Milana Kovačevića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u intervjuu za „Njujork tajms” ovaj tribunal nazvao „kengurovim sudom”.
– Reporterka „Njujork tajmsa”, dobitnica Pulicerove nagrade za novinarstvo, telefonom me pronašla u Čikagu i pitala da li može da putuje sa mnom u Hag, a ja sam je pozvao da dođe u Milanov rodni Prijedor. Rezultat tog puta bio je članak na 13 stranica, objavljen 19. aprila 1998. godine u tom nedeljnom magazinu, s mojom ocenom da je Tribunal „Kangaroo Court”, što je u engleskom žargonu način da se opiše sud koji to nije.
Izraz je nastao još početkom 19. veka nalazeći za uzor sudije koje su tada, putujući uz američku granicu, zarađivale od učinka. U „Zapadnoj enciklopediji američkog prava” za takav sud kaže se da je „nepošten, pristrasan i užurban proces s grubom kaznom, vođen od strane individua koje su uzele pravo u sopstvene ruke”.
– Boreći se za slobodu, na brazdi i kamenu svoje otadžbine, Srbi i njihova država nadživeli su mnoge imperije, pa i ovu će. Ali, smatram da bi svi političari u Srbiji, koji su naše državljane isporučivali Tribunalu, trebalo da budu pozvani na odgovornost – navodi Vučićević.
Ovaj Čačanin je, posle studija medicine u Beogradu (1972), započeo radnu karijeru u Čikagu gde je posle pet godina postao specijalista anesteziolog, dok je prava završio na Lojola fakultetu u Čikagu, studirajući od 1985. do 1989. godine, a zatim položio i pravosudni ispit. Ima dvojno državljanstvo, Srbije i SAD.
– Prilikom posete rođacima u Čačku 1997. godine, članovi porodice Pantović iz Milićevaca, čiji je zet bio dr Kovačević, obavestili su me da je odveden u Hag i optužen za genocid. Odmah sam razgovarao s njegovom suprugom Ljubicom koja je bila u Prijedoru a zatim i otišao u Hag kod Milana, s kojim sam se družio na studijama u Beogradu.
Kovačević je, inače, na početku bosanskog rata, u Prijedoru bio direktor Medicinskog centra i zamenik predsednika Kriznog štaba opštine.
– Milan me je uzeo za branioca pa sam pripremio veoma dobar tim advokata u kome su bili jedan penzionisani sudija, Srboamerikanac, kao i profesor međunarodnog prava s vodećeg pravnog fakulteta u Čikagu. Tvrdio sam da je Kovačević nevin i da ćemo mi to dokazati, a zbog sastava tima i mojih buntovnih izjava zapadnoj štampi, baziranih na činjenicama do kojih sam došao istragom, zainteresovao se i „Njujork tajms”.
Polovinom 1998. godine, posle nekoliko sedmica suđenja, usledila je letnja pauza.
– Rastajući se sa svima nama iz Čikaga, Milan reče: „Izgleda da će Moravac (aludirajući na mene) da me vrati kući”. Tužna istina je bila da sam ga ja prilikom ponovnog viđenja vratio kući u Prijedor u kovčegu, ali kao nevinog. Njegova smrt bila je brutalna nemarnost zatvorskog lekara i čuvara. Po informaciji od hrvatskog generala Blaškića, koji je bio u susednoj ćeliji, Milan je ostavljen da umre jer ga čuvari nisu obišli za osam sati dok je zapomagao od bolova u stomaku, a znali su da ima aneurizmu aorte. Tribunal je izabrao ubistvo da ne bi izgubio prvi slučaj genocida jer su svi tužiočevi svedoci do tada, kroz unakrsno ispitivanje, dali iskaze u korist dr Kovačevića. Bilo je zadovoljstvo braniti ga jer je voleo robusnu borbu u sudnici – navodi Vučićević.
Naš sagovornik podseća da je tokom kratkog suđenja Kovačeviću, 8. jula 1998. svedočila i Sofija Greve iz Norveške, dugogodišnji ekspert Ujedinjenih nacija za humanitarno pravo i sudija Evropskog suda pravde.
– Ona je tada izjavila da je Titov režim od sveta sakrivao istoriju Jasenovca, pa su porodice žrtava bila prinuđene da 40 narednih godina, iako u dubokom bolu, žive pored egzekutora. Iako je bila zamenik predsednika u jednom komitetu Saveta bezbednosti, Ujedinjene nacije nikad više nisu pozvale ovu ženu da svedoči.
Vučićević je opisao i slučaj engleskog novinara Eda Vulamija („Gardijan”) koji je tih godina pisao o zarobljeničkim logorima u BiH, kao što je Trnopolje.
– Njega je raskrinkao svedok Mevludin Semenović, rekavši: „Svake noći izlazio sam iz logora u Tronopolju i tražio put za Bihać, ali sam se na kraju uvek vraćao u logor jer sam tu mogao da jedem.” Pitao sam, pred većem, tog svedoka: „Kako ste mogli da se vratite unutra?” Odgovorio je: „Na jednoj strani logora nije bilo ni čuvara ni žice”.
U Hagu, Vučićević je došao do Vulamijeve beležnice, iz koje je otkrio čime se sve bavio njen vlasnik.
– Vulami je bio novinski reporter, ali očigledno i špijun. U tom notesu zabeležio je kako se svojevremeno u Lengliju u Virdžiniji sastao s jednim vojnim službenikom Armije SAD, koji je kasnije bio tužilac. To je bilo posle prvog razgovora Vulamija i Kovačevića u Prijedoru. Službenik iz Lenglija informisao je Vulamija o detaljima još neobjavljene optužnice protiv Kovačevića i poslao ga ponovo u Prijedor, ne bi li nekako izvukao priznanje od Milana. Međutim, Kovačević, koji je rođen 1941. godine, u novom razgovoru očitao mu je lekciju o svom stradalničkom detinjstvu, provedenom u nacističkom logoru kod Prijedora.
Čačanin iz Čikaga bio je prvi Srbin koji je sopstvenom istragom došao do dokaza da su Sjedinjene Američke Države, 1. jula 1992. godine, dale instrukcije Aliji Izetbegoviću da ne pregovara s dr Radovanom Karadžićem i njegovom „bandom ratnih zločinaca”.
Iako Haški tribunal nije građanski, dakle ni parnični sud, dr Dušan Vučićević uspeo je da od te adrese iznudi odštetu za porodicu dr Milana Kovačevića, posle njegove smrti:
– Reč je o veoma skromnoj sumi, ali to je bilo najviše što se moglo dobiti po zakonima Holandije u lekarskim greškama – veli naš sagovornik iz SAD.
Gvozden Otašević
objavljeno: 19.11.2012.
Pogledaj vesti o: Nju Jork
