Izvor: Poznati.info, 18.Mar.2013, 15:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Olivera Katarina Biografija
Olivera Katarina rođena je 05. marta 1940. godine. U svetu jedna od najpoznatijih i najpriznatijih pevačica iz Srbije. U bogatoj karijeri je 72 puta nastupala u pariskoj „Olimpiji“, dva puta zatvarala Kanski festival, pevala u Njujorku, Beču, Rimu, Los Anđelesu… Snimala ploče za svetske izdavačke kuće. Filmovi: „Skupljači perja“, „Goja“, „Devičanska smrt“, „Čarlston za Ognjenku“…
Olivera Katarina, zaboravljena i „zabranjena“ glumica >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << i pevačica koja je pre mnogo godina zapalila Kan, Njujork, Berlin, Pariz… kojoj su aplaudirali Salvador Dali, Ani Žirardo, Širli Meklejn, Akira Kurosava, Alen Delon, Žilber Beko, o kojoj su pisali „Mond“, „Figaro“, „Njujork tajms“… i za koju su bili u pravu kada su izjavljivali da „nema na čemu da zavidi Brižit Bardo“…
Sa pet minuta na sceni, šokirala je Beograd. Kao da nije prošlo trideset godina od poslednjeg nastupa. Kada se sve završilo, nije mogla da zaustavi suze… U belom svetu bila je zvezda, a u svojoj zemlji nefotogenična, nepodobna… Danas je penzioner, invalid prve kategorije…
Desilo se čudo – uzviknula je Olivera Katarina, kada je saznala da će posle trideset dve godine zapevati u svom gradu! Na scenu ju je vratila belgijska grupa „Vaja kon dios“ sa pevačicom Dani Klajn, sasvim tiho i sasvim slučajno. Čudo! Prošle nedelje, na velikoj sceni Centra „Sava“ kao iznenađenje večeri, Olivera Katarina pevala je „Đelem, đelem“. I ponovo su, kao nekada, dlanovi „goreli“ od aplauza.
Svoju ispovest o teškoj sudbini talenta i lepote koju je mnogo puta do sada ispričala, Olivera Katarina počinje upravo ovim nastupom koji je, kaže, njen novi početak. A kako je, zapravo, došlo do ovog neočekivanog „spoja“?
Pariski „Đelem…“
- Više puta sam pročitala i čula izjave Dani Klajn, pevačice „Vaje kon dios“, koliko voli moju muziku i koliko me ceni kao pevačicu. Iskreno sam želela da joj zahvalim na tolikim komplimentima, ali nije bilo prilike. Kada sam čula da peva u Beogradu, htela sam da je upoznam i da joj sve to lično kažem. Našla sam njenog menadžera i sve mu to ispričala. Na dan njenog drugog koncerta zazvonio je telefon. Dani Klajn me je pozvala da ručamo zajedno! Stigla sam u „Hajat“, po dogovoru, i pogledom tražila menadžera kako bi me upoznao sa Dani. Ali, ona je mene prepoznala! Ustala je od stola i široko raširenih ruku poletela mi u zagrljaj. Nas dve smo se izljubile kao da se znamo godinama! Taj susret bio je neverovatan!
Za istim stolom sede Dani Klajn, pevačica grupe „Vaja kon dios“, i Olivera Katarina, zaboravljena i „zabranjena“ glumica i pevačica koja je pre mnogo godina zapalila Kan, Njujork, Berlin, Pariz… za kojom je ludeo ceo svet, kojoj su aplaudirali Salvador Dali, Ani Žirardo, Širli Meklejn, Akira Kurosava, Alen Delon, Žilber Beko, o kojoj su pisali „Mond“, „Figaro“, „Njujork tajms“… i za koju su bili u pravu kada su izjavljivali da „nema na čemu da zavidi Brižit Bardo“…
- Otkrila mi je koliko njen otac voli moj glas i moje pesme. Poklonio je Dani moju ploču koju je kupio u Francuskoj. Ovde ljudi i ne znaju da se moja muzika može kupiti svuda u svetu. Pod utiskom muzike koju je dobila na poklon, tek pre tri meseca pogledala je film „Skupljači perja“ Aleksandra – Saše Petrovića, zahvaljujući kome se i proslavila numera „Đelem, đelem“ u mom izvođenju. Bila je oduševljena! Snimila je istu pesmu, ali na francuskom. Rekla sam joj da to i jeste bila moja ideja, ali davno, pre mog nastupa u pariskoj „Olimpiji“. Predložila sam to Klodu Lelušu. I napisan je tekst na francuskom. Na moje veliko razočaranje Tereza Kesovija došla je do tog teksta i cele ideje da se „Đelem, đelem“ prepeva. I snimila je verziju na francuskom. Bila sam vrlo ljuta! Dani Klajn bila je šokirana kada je čula da sam ja sedamdeset dva puta nastupala u pariskoj „Olimpiji“, da sam pevala u Americi u „Džoni Karson šouu“ i gde sve ne na ovom svetu. Nije mogla da shvati kako sam ja nestala posle tolikih uspeha. Pokušala sam da joj za to kratko vreme objasnim kako se politika umešala u moj život i uništila me, kako sam rano ostala udovica sa sinom, sama, bez zaštite, u potpunoj izolaciji, prikovana za ovu zemlju – prepričava nam Olivera Katarina razgovor na dan koncerta.
Hvala ti, Beograde!
- Odjednom, upitala me je da li želim da večeras budem njen gost na koncertu u Centru „Sava” i da zajedno otpevamo „Đelem, đelem“! Predstavila bi me kao specijalnu gošću bez najave. Izaći ću iz mraka u drugom delu pesme i otpevati je na romskom. Zastala sam i – pristala. Ponudila mi je da nastavimo saradnju u Madridu u februaru sledeće godine na njenom koncertu, u gradu gde sada živi moj sin – priča Olivera.
- Sedele smo do pet sati! Proba je bila zakazana za sedam! Imala sam tako malo vremena da se spremim i doteram za povratak svom gradu posle toliko godina i suza. Trčećim korakom krenula sam kući usput planirajući šta da obučem, kako kosu da sredim! Za frizera nije bilo vremena!!! Zategla sam kosu u punđu i užurbano birala šta ću obući za nastup.
- A onda je došlo vreme po-četka koncerta i prvih koraka na sceni Centra „Sava“ posle trideset godina… Šta da vam kažem? Bila sam neverovatno smirena pred sam izlazak na scenu. Kao da sam tu svake večeri, decenijama. Potpuni mir. Ni trunke treme. Na neki način imala sam osećaj obaveze da izađem i pevam publici te noći. Stajala sam u tami iza scene. Videla sam njenu ruku ispruženu ka meni i osmeh koji me je pozvao da izađem. Kada sam konačno kročila na svetlo scene sa mikrofonom u ruci i susrela se sa stravičnom količinom energije, sa gromoglasnim aplauzom, ovacijama ispred sebe, ljudima koji su me prepoznali i svi ustali od iznenađenja, nisam uspela da se odbranim. To je osećaj koji se teško može opisati. Otpevala sam svoj deo pesme „Đelem, đelem“, na romskom. Smireno sam rekla: „Hvala ti, Beograde!“ Tek onda je nastao haos u publici. I, sve se završilo… – Olivera Katarina je sasvim mirno završila priču o svom povratku na beogradsku scenu.
Plakala sam celu noć…
- Ali… kada sam došla kući, posle svega… plakala sam toliko da nisam mogla ni reč da izgovorim. Zvala sam svog velikog prijatelja Dušana Prelevića Preleta. Morala sam da ga čujem. Plakala sam kao da mi je neko drag umro. Kada je čuo moje jecaje, uplašio se da me neko nije povredio, a znao je da idem na koncert, to sam mu odmah javila čim sam saznala. Imala sam toliku želju da mu ispričam kako je bilo, ali nisam mogla od suza. Umirivao me je kako samo on zna. On mene veoma dobro poznaje, zna moj život, zna kroz šta sam sve prošla… Spustila sam slušalicu. I opet sam plakala. Neobjašnjiv jecaj i neumoljiv plač. Koliko sam tamo, na koncertu, bila hladna i osećala prazninu, toliko sam, kada se sve završilo, bila tako slaba i ranjiva da su suze same navirale. Plakala sam celu noć. I sutra ujutru. Čula sam se i sa mojim dobrim drugom, novinarem Batom Živančevićem, koji je svaki dan sa mnom. I sa Manetom sam se čula, mojim sinom. Zvala sam ga. On ne voli da ja plačem. Grdio me je! „Ne smeš da dozvoliš da vide tvoje suze i da im daš da uživaju u njima. Moraš da budeš jaka. Ne dozvoljavam da plačeš!“ Jesam jaka, samo sam nekad umorna od svoje snage. Ja sam ipak samo žena. Hoću nekad i ja da budem slaba. Hoću i ja da se isplačem. Dosta mi je dokazivanja i borbe, plivanja po apsurdu. Dosta mi je da živim u žabokrečini. Ja znam da mene ljudi vole i da sam, hteli to neki ili ne, duboko u njihovoj svesti. Pogledajte samo na televiziji koliko njih peva moje pesme. A ja ne pevam!
Večera u „Hajatu“
Nakon koncerta Dani i Olivera vratile su se u „Hajat“. Provele su zajedno ono malo vremena koje je preostalo do odlaska grupe „Vaja kon dios“ iz Beograda.
- Večerale smo zajedno. Pričala mi je kako smo, u stvari, nas dve slične. I ona ima sina koji ima trideset godina. I ona ima veliku želju da glumi i da od svojih nastupa napravi bogate performanse. Smišljale smo kako bismo nas dve mogle da napravimo priču o dve žene, o njihovim tragičnim sudbinama. Predložila sam da se moj život ispriča kroz moje pesme koje bi mogle da se prepevaju i prilagode. Tražila je da joj hitno sve to šaljem kako bismo počele da radimo. Pala joj je na pamet i jedna meksička pevačica koja bi mogla da bude treći deo cele priče. Ja bih predstavljala slovensku muziku, Dani romansku, a Meksikanka latino… Sa njom je u Beograd došla i ekipa belgij-ske televizije koja snima film o Dani Klajn. Hteli su da i sa mnom naprave intervju koji bi trebalo da bude deo filma.
Lepota je teret
Zašto je sve ovo što se desilo pre dve nedelje veliko iznenađenje i još veće čudo? Zašto je čudno da Olivera Katarina stane na scenu u svom gradu i zapeva onako kako samo ona to ume i prkosno zabaci svoju dugu, crnu kosu uz uzdahe svih prisutnih? Da li zbog lepote kojoj su se mnogi klanjali i dara koji nosi ili zbog ponosa, istinoljubivosti i nepresušne ljubavi prema svojoj zemlji, Olivera Katarina bila je žrtva jednog vremena. Nije imala hrabrosti da zažmuri pred lažima i zaćuti kada se to od nje očekivalo kako bi zaradila udobnost i veliku karijeru. Politika se umešala u život i Olivera Katarina je proglašena za nepodobnu i kao takvu trebalo ju je ukloniti. I to se i desilo…
Od sićušne, plavooke devojčice dugih trepavica i guste, kestenjaste kose koja je prvo zapevala pa progovorila, izrasla je u prelepu devojku, ponosnu i iskrenu, kako su pričali njeni vršnjaci. Još u školi bila je omiljena. Mnogi njeni drugovi sanjali su da budu u njenom društvu, slali bombone i čokolade i potkupljivali profesore ne bi li ih prebacili u razred sa Oliverom. Dolazili su iz raznih delova Beograda ne bi li videli Oliveru u Knez Mihailovoj u bordo kaputu tananog struka i nemirne, duge kose. Vrlo brzo postala je svesna da se oko nje, i bez njene želje i namera, često podiže prašina i lako dolazi do skandala. To ju je pratilo ceo život. Lepota je teret na koji je osuđena.
Od upisa u Petu beogradsku gimnaziju i na Pravni fakultet, ne bi li udovoljila roditeljima, kao i meseci provedenih u Francuskoj kako bi naučila jezik, sve o čemu je sanjala bila je scena. U Parizu je bila „Elov“ model za šešire, radila je u privatnim kućama kao pomoćnica kako bi zaradila za ostanak u tom gradu i za časove na čuvenoj školi „Alijansa“. Neprestano je zamišljala sebe na daskama pozorišta. Tako je i upisala glumu u Beogradu i već na samom početku studija dobijala je uloge. Život joj se učinio ružičastim, ali…
„Uši će ti odgristi!“
Velika prekretnica u životu Olivere Katarine bila je uloga u filmu Aleksandra – Saše Petrovića „Skupljači perja“, nominovanom za Oskara. Ova uloga i pesma „Đelem, đelem“ otvorili su joj vrata svetske pozornice, ali bio je to i surovi početak nestanka iz javnog života u zemlji u kojoj je rođena i odrasla. U isto vreme, slede nebrojene ponude iz Evrope. A o čuvenom zatvaranju Kanskog festivala priča se i danas, kao i o koncertima u pariskoj „Olimpiji“. Tamo je pevala čak sedamdeset dva puta!
- Zbog Kanskog festivala odsustvovala sam iz pozorišta. Nekome je moj uspon u karijeri stravično smetao. Odstranili su me iz Narodnog pozorišta, iako je radnički savet smatrao da moram da ostanem. I glasali su. Jedino su dva glasa bila protiv mog ostanka. Prijatelji su mi rekli: „Idi odavde. Nikada ti ovde neće dati šansu. Talentovana si. Probićeš se. Ovde će ti i uši odgristi!“ Otišla sam i okrenula se filmu. Više nikada nisam dobila ulogu u pozorištu. A još kao student pokušavala sam da dođem do uloge u „Avala filmu“. Svaki put bi me odbili sa obrazloženjem da nisam fotogenična. Hteli su da budem plava. I neprestano su me farbali, pa mi je kosa opadala. Morala sam da nosim turbane dok mi ne izraste. Čupali su mi obrve, tamnili mi ten, pa onda sa lošim osvetljenjem fotografisali – priča Olivera.
Zvezda u svetu
A u belom svetu živela je i bila cenjena kao i tamošnje zvezde. Njen agent bio je agent Brižit Bardo i Katrin Denev. Imala je agenta i za Nemačku i Englesku. Obišla je svet pevajući u Los Anđelesu, Njujorku, Parizu, Beču… Snimala je ekskluzivne šou-programe u svim centrima Evrope.
- Svuda se pisalo i govorilo o meni gde god da se pojavim ili nastupam. A ovde nisam mogla da nastupim ni na „Beogradskom proleću“. Diskografske kuće su se otimale za izdanja mojih pesama.
U mnogim časopisima Olivera Katarina bila je centar pažnje i kritike. Na stranicama svetskih modnih magazina redovno su objavljivane njene fotografije u raskošnim haljinama i sa njom su poredili tada najveće zvezde šoubiznisa. Mnoge ličnosti iz javnog života izjavljivale su da su zaljubljene u Oliveru, da je ona ideal seksepila, lepote i pameti, primer kako treba da izgleda idealna žena. Mnogi i danas smatraju da je jedna i neponovljiva.
Udavala se dva puta. Prvi put za pozorišnog kritičara Vuka Vuča, drugi put za Miladina Šakića, tadašnjeg potpredsednika grada Beograda.
Godine 1971. Olivera Katarina je rodila Maneta. Pošto je Mane napunio jednu godinu, Miladin je doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Imao je teške frakture lobanje i smrskan lakat. Onaj snažan i sposoban čovek sa kojim je disala kao da su jedno, koji je bez obzira na obaveze svaki dan ručao sa porodicom i vikende provodio sa ženom i detetom u Sremčici u porodičnoj vikendici, postao je ćutljiv, tmuran i depresivan.
- Ova nesreća bila je početak neobjašnjivog uništavanja naše kuće i porodice, pretnji i mučenja.
Beda i pretnje smrću
U stanu u Ulici Ivana Milutinovića 53 dešavale su se čudne stvari: nestajao je nakit, pa bivao pronađen nakon nekoliko meseci u raznim fiokama, Olivera je nalazila tuđe minđuše na stolu, pod jorganom zelenu kapuljaču, pomerani su predmeti po stanu, skidane kugle sa lustera u vikendici, pa ostavljane na travnjaku… Miladin je svako jutro nalazio dinar na šoferšajbni svog auta. Svakodnevno su preživljavali pretnje telefonom da će ih sve pobiti.
- Dolazila je i policija. Ubeđivali su nas da su to lopovi i ludaci, a nekad bi pokušavali da me ubede kako moj muž to sve radi! I kada je Miladin umro, sve se to nastavilo. Bila sam sama i prestravljena. Često bismo Mane i ja noću videli čoveka na krovu zgrade preko puta kako neprestano gleda u naš prozor. SUP je privodio neke momke koji su, kao, preda mnom priznavali da sve to rade samoinicijativno. Bili smo jako siromašni. Nisam mogla da zarađujem, a bila sam prinuđena da se odričem svoje imovine. Pravila sam uštipke sa malo sira da poslužim Manetove drugare. Drugo nismo imali…
Penzionerka invalid
Olivera Katarina prima penziju od sedamnaest hiljada dinara, i to ne zasluženu istaknutim radom. Dodeljena joj je kao invalidu prve kategorije. To nije ni znala dok nije tražila vizu sa Španiju i predala papire o svojim prihodima.
- U ovoj godini desile su se neverovatne stvari. Sve je počelo pre godinu dana sa Marinom Abramovič, velikom umetnicom koja me je pozvala da učestvujem u njenom performansu koji se sada izvodi širom sveta. Završila sam snimanje filma „Čarlston za Ognjenku“ mladog Uroša Stojanovića. Dobila sam sjajnu i neobičnu ulogu i bila sam presrećna što radim sa mladim i talentovanim glumcima. Muziku za film radio je japanski kompozitor Umebajaši, u filmu pevam jednu njegovu pesmu za koju je tekst napisao Marčelo. Tu je i počela saradnja sa mladim Marčelom, sa kojim imam velike planove. Napravićemo tim koji će okupiti mlade, talentovane umetnike i spremićemo veliki koncert koji bi trebalo da prati promociju ovog filma svuda po Evropi. Želja mi je da ponovo prodrmam Kan i možda ponovo zapevam u „Olimpiji“. Ovo je tek početak. Moram da položim prijemni za ostatak života. Jedino mi preostaju mladi ljudi koji su uz mene. Nikada ovde nisam dobila nijedno priznanje. Decenijama su me ubeđivali da sam niko. I moju knjigu „Aristokratsko stopalo“ su sklanjali. Tek je nedavno „Prosveta“ ponudila da štampa drugo, dopunjeno izdanje. Ne želim novac od toga. Želim samo da se zna istina o meni. Neće valjda Srbija pristati da joj umesto srca ugrade sunđer natopljen suzama onih koji su žrtve silikonske pameti!
Olivera Katarina
Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs
.jpg)
