Izvor: Blic, 11.Nov.2014, 09:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GULAŠ-KOMUNIZAM Mali Putin u srcu Evrope
Pre četvrt veka, u vreme kada je Mađarska bila deo velikih političkih promena na evropskom tlu, burni događaji su u toj zemlji izrodili novu političku zvezdu. Viktor Orban je tada imao 26 godina, u ruci je držao diplomu pravnog fakulteta, a duga kosa je bila deo njegovog imidža, piše američki New York Times u velikoj priči o aktualnom mađarskom premijeru.
U junu 1989. godine, pet meseci pre pada Berlinskog zida, govorom je zapalio okupljene na komemorativnom skupu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << povodom propalog revolta protiv Moskve 1956. Pozivao je na slobodne izbore i zatražio da 80.000 sovjetskih vojnika konačno napusti Mađarsku.
Danas, u trenutku kada se obeležava 25 godina od pada Berlinskog zida, Mađarska je članica NATO i Evropske unije, a Orban odrađuje svoj treći premijerski mandat. U međuvremenu, dok je Mađarska možda i bila na trijumfalnom putu prema demokratskom kapitalizmu, je to postala znatno kompleksnija priča o državi i lideru koji je počeo da preispituje zapadne vrednosti, podstiče nacionalizam i sve otvorenije se ugleda na Rusiju.
Nakon što je svoju stranku desnog krila odveo u niz pobeda na nacionalnim i lokalnim nivoima, Orban je počeo rapidno da centralizuje moć, okružujući se sa oligarsima, obračunavajući se sa neposlušnima, jačajući veze sa Moskvom.
Zbog toga ga zapadni lideri i mađarska opozicija sve češće upoređuju sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.
- On je jedini putinista koji je na vlasti unutar Evropske unije - jasan je u izjavi za NYT Joška Fišer, nekadašnji nemački ministar spoljnih poslova.
Neke druge istočnoevropske države, pogotovo Poljska, zadržale su svoju prozapadnu orijentaciju pa i dalje sumnjičavo gledaju na posthladnoratovsku Rusiju. Ipak, Mađarska je jedna od nekolicine zemalja u nekadašnjoj sovjetskoj sferi koja je razapeta između Zapada, koji im se nakon raspada SSSR-a učinio jako privlačnim, i uticaja današnje Rusije. Novac, kultura i energetski resursi i danas većinu država u toj regiji čvrsto vezuju za Rusiju baš kao i za Evropu. Putinov borbeni nacionalizam popularniji je od onoga što mnogi nazivaju demokratskom sklerozom Zapada.
Orban je izneo filozofsku viziju i argumente za svoj pristup koji naginje autoritarnom sistemu. Cilj mu je da na dugi rok Mađarsku pretvori u nešto znatno drugačije od onoga što je Zapad očekivao nakon pada Gvozdene zavese. U jednom govoru održanom ovoga leta, Orban je proglasio pad liberalne demokratije pa je pohvalio autoritarne "neliberalne demokratije" u Turskoj, Kini, Singapuru i Rusiji.
Svoje gledište je pojasnio ukazujući na neuspeh zapadnih vlada u predviđanju i rešavanju finansijske krize koja je započela 2008. godine i koja je donela bolnu recesiju. Taj težak period je nazvao četvrtim šokom prošlog veka - prva tri su bila Prvi i Drugi svetski rat i na kraju Hladni rat - pokretač "trke za stvaranjem države koja je u stanju da jedan narod učini uspešnim".
- Zapadne demokratije verovatno neće uspeti da zadrže svoju globalnu konkurentnost u narednim decenijama i verovatno će oslabiti osim ako ne budu u stanju same sebe značajno da promene - rekao je Orban u spomenutom govoru.
Mađarska će, dodao je, "raskrstiti sa dogmama i ideologijama koje je usvojio Zapad" pa će stvoriti "novu mađarsku državu" koja će biti "konkurentna u velikoj globalnoj trci koja nas čeka u narednim decenijama".
Orban, koji je još 2008. godine bio veliki kritičar Vladimira Putina, ipak je u međuvremenu ublažio ton pa se sa ruskim liderom sprijateljio, a rezultat toga je značajan porast ruskih investicija u Mađarskoj.
- Orban je populista koji nešto radi, nije samo da priča - kaže Piter Kreko, direktor budimpeštanskog Instituta za politički kapital. Mađarska stoga, kaže on, drugim državama u istočnoj Evropi može da poslužiti kao uzor, a njenom autoritetnom modelu vladavine su počele da se približavaju i Rumunija i Bugarska.
Jedina razlika između Orbana i autoritarnih lidera u drugim državama, kaže Kreko, je da se drugi lideri u odnosima sa Zapadom jako trude da budu makar nasmejani, dok Orban na tako nešto ni ne pomišlja.
Na zapadu Mađarske, nemačke fabrike automobila i druge strane investicije odaju dojam zapadnoevropskog životnog stila, ipak dojam je sasvim drugačiji na ruralnom istoku zemlje. Siromašne porodice, krpe kraj sa krajem zarađujući crkavicu u nekom od Orbanovih projekata koji se grade kroz javne radove ili jednostavno čekaju neka bolja ekonomska vremena.
U međuvremenu, u samoj Budimpešti je došlo do nekih izmena koje reflektuju Orbanovu vladavinu. Najbolji primer za to je postavljanje kontroverzne skulpture prošloga leta u blizini parlamenta koja prikazuje nemačkog orla kako napada anđela, koji bi trebao predstavljati mađarski narod. Mnogi taj umetnički prikaz vide kao pokušaj mađarskih nacionalista da speru mrlju mađarskog savezništva sa nacistima tokom Drugog svetskog rata.
Istina, čak će i najžešći Orbanovi kritičari priznati da se još nije ni približio Putinu u ućutkavanju svojih protivnika. Niko za sad nije završio iza rešetaka jer je kritikovao vlast, nema cenzure, a za nedavne masovne proteste protiv uvođenja poreza na internet izdana je dozvola pa je Orban bio prisiljen da povuće predlog kontroverznog zakona.
Uprkos tome, spoljne kritike su sve žešće. Kada je američki predsednik Barak Obama nedavno govorio o državama koje ućutkuju organizacije civilnog društva, Mađarska je bila jedina evropska država koja se našla na tom popisu.
Nakon prvih slobodnih izbora održanih 1990. godine, Orban je bio tek jedan od nekoliko ključnih ljudi koji su pomogli u rušenju komunizma, a koji se domogao moći i uticaja. Većina Mađara, kao što je slučaj i u drugim državama središnje i istočne Evrope, imali su nerealna očekivanja prema kojima će im demokratija i kapitalizam brzo doneti bolji život.
Ušli su u NATO, a to im je odmah 1999. godine donelo obvezu da zauzmu stav protiv Rusije i tadašnjem ratu na Kosovu. Dugo su pregovarali o članstvu u EU, ali su na kraju ušli u Uniju u društvu devet drugih država, uključujući nekoliko iz bivšeg sovjetskog bloka.
S obzirom da su Mađari u vreme komunizma imali viši životni standard od mnogih drugih država bivšeg sovjetskog bloka, prolazak kroz tranziciju su doživeli sa nešto više gorčine.
- U Mađarskoj smo imali gulaš-komunizam. Liberalna demokratija je donela slobodu govora, ali i gubitak radnih mesta i osećaja sigurnosti - kaže Balint Ablonczi, urednik politike u provladinom mađarskom listu "Heti Valasz".
Birači su 1998. godine smenili socijaliste sa vlasti i mandat poverili Orbanu. No, kako kaže analitičarka Julia Lakatos, u prvom mandatu je preterao sa nacionalizmom pa su socijalisti 2002. pobedili na izborima.
Ipak, 2010. Orban se vratio, nakon što je naučio iz prethodnih grešaka. Kritičari će danas da kažu da vlast državnim novcem kontroliše umetnost i tera medije da budu poslušni. Neposlušnost se napada kroz državno kontrolisane medije, a neretko se pokreću i istrage. Čak su i konzervativci postali oprezniji zbog količine moći koju je Orban zgrnuo u vlastite ruke. Sudove je napunio sebi odanim ljudima, promenio je i ustav i neke zakone kako bi vlastitoj stranci omogućio dominaciju.
- Na izbore je išao kao neko ko je obećavao pomirenje dve strane mađarske politike, ali kada je osvojio vlast krenuo je u osvetu prema levici - navodi spomenuti Balint Ablonczi.
Laszlo Magas je 1989. godine bio jedan od organizatora panevropskog piknika u Sopronu, gradu na mađarsko-austrijskoj granici, koji je bio prvi nagoveštaj pada Berlinskog zida. Tu prigodu je tada iskoristilo nekoliko stotina građana Istočne Nemačke za prelazak dotad čvrsto zatvorene granice. Magas je danas član gradskog veća u Sopronu, ali o politici za New York Times uopšte nije hteo da govori jer, kako kaže, stranci ne razumeju ono što se događa u Mađarskoj. Zapadni mediji, dodaje, samo žele da razgovaraju sa Orbanovim protivnicima, koji su u današnjoj Mađarskoj u debeloj manjini.
Pogledaj vesti o: Nju Jork
