Izvor: Politika, 18.Jan.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Došao sam u Njujork da tražim sreću
Odbijali su me agenti slavnih glumaca. Ali, kada jednom stupim sa glumcima u kontakt, oni odmah shvate da se ne zafrkavam
5. KUSTENDORF
Mokra Gora, Mećavnik – Ejbel Ferara kaže da mu je Emir Kusturica „brat po filmskom oružju”, borac sa vetrenjačama sa kojima se i sam decenijama bori kako bi ostao svoj i dosledan sebi, svojim stavovima o filmu kao umetnosti i pravu da bude autor. Zato je, kaže, sa velikim zadovoljstvom došao na Kustendorf festival, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opčinjen lepotom Drvengrada i prirode i dobrodošlicom srpskih prijatelja.
Ovaj kultni njujorški nezavisni filmski stvaralac, autor filmova kakvi su između ostalih: „Anđeo smrti” , „Loš poručnik”, „Opasne igre”, „Devojka iz Kineske četvrti”, „Meri”, juče je u Drvengradu predstavio svoj poslednji film „4:44 Poslednji dan na Zemlji”, održao svoju majstorsku radionicu i bio zabavan i duhovit kao i uvek...
Film o kraju sveta? Film o odnosu dva umetnika, odnosu dve umetnosti?
Ideja mi je bila da istražim šta bi se moglo desiti kada se ljudi suoče sa činjenicom da ne postoji mogućnost bekstva, da je za koji trenutak zaista kraj, da niko neće preživeti. Nije me zanimao onaj deo o haosu i panici po gradskim ulicama, već intimistička priča o dvoje ljubavnika, slikarki i glumcu koji su se, poput većine stanovništva, pomirili sa sudbinom i kraj čekaju vodeći ljubav. Naravno, kao i uvek, ima i onih koji će se, uprkos što su zapalili poslednju cigaretu i dalje nadati nekoj vrsti iskupljenja.
Svi Vaši filmovi su o krivici i iskupljenju?
Svi moji filmovi su uglavnom o želji da činimo loše stvari, čak i kada to uopšte nije lako činiti. Svi imamo različite izbore i šanse u životu, pa ipak pogledajte kako često izaberemo da povređujemo ljude, čak i one koje volimo.
Krajem sveta bavi se i Lars fon Trir u „Melanholiji”, ali na fatalističko-pesimistički način. Vi čak i sa ovakvom temom delujete optimistično?
I ja sam, baš kao i život, pun paradoksa!
Postoji li dovoljno publike i za ovaj Vaš film?
Definitivno postoji. Nikada ne pričam o jebenom svetu brojki, već o trajnosti, o teritorijama koje tek treba otkriti i medijima koje tek treba izmisliti!
Harvi Kajtel, Melani Grifit, Kristofer Voken, Žilijet Binoš, a sada i Viljem Dafo kao glavni glumac? Jednom ste mi rekli da ne odabirate Vi glumce nego oni Vas?
Verujem da znate da su me tokom svih ovih godina odbijali mnogi slavni glumci. Znate, odbijali su me njihovi agenti. Ali, kada jednom stupim sa glumcima u kontakt, mislim da oni odmah shvate da se ja ne zafrkavam, da sam ozbiljan i spreman da sa njima učestvujem u probijanju glumačkih granica koje su sami sebi postavili. Neki od njih su mi kasnije rekli da su posle iskustva rada sa mnom postali kao glumci kompletniji, mnogo smeliji.
„Poslednji dan na zemlji”, posle godina rada u Italiji, Rimu, snimljen je u Njujorku. Šta se najviše promenilo na Menhetnu od vremena kada ste tamo počeli da snimate filmove?
Razlika je u tome što je svaki kvadratni inč uzet i zauzet. Na svakom kvadratnom inču svi sisaju život iz onoga koji iznajmljuje stan ili uzima bilo šta drugo. Njujork je nekada bio meka sveta, a sada vam je to super-druper meka i to vam je tako. Došao sam u Njujork da tražim sreću, mada se u Njujork dolazi jedino ukoliko imaš sreće ili neku vrstu energičnosti, kontrolu nad zakupom ili živite sa majkom. Ne možeš da dođeš na Menhetn i počneš od nule. To se ne dešava. Tako nešto je bilo moguće 1975. kada sam ja počinjao, a sve je prošlo ranih devedesetih kada sam i otišao u Italiju.
U Rimu su bili i manji porezi?
Nije stvar u tome. Bazično, ja već dugo svoje filmove snimam evropskim novcem, jer je u SAD bio više nemoguć opstanak moje nezavisne kompanije, kada je veliki kapitalizam i taj jebeni Voltstrit progutao sve. Bilo je lakše živeti i raditi u Rimu najviše zbog italijanskog stava prema životu. Najviše vremena provode jedući! Ha! Ne moram da živim u Njujorku da bih bio Njujorčanin, jer ja to jesam bez obzira gde sam. Uostalom, ceo svet funkcioniše na internetskim tri dupla v i zaista više nije važno gde spavaš ili doručkuješ i odakle gledaš tragediju u Nju Orleansu, Iraku, Avganistanu u direktnom prenosu. Živimo u „Gugl Sitiju”!
Šta mislite o načinu na koji Vas kao autora tretiraju u Evropi, koji je drugačiji od načina na koji Vas posmatraju u SAD?
U Evropi me poštuju, u SAD misle da sam ludak koji gura neke svoje transcendentalne meditacije! Moja vrsta filmskog stvaralaštva u stvari ne postoji. Tu je, ali – kao šta? Kao Skorsezeovo stvaralaštvo iz velikog vremena Holivuda? Ne. Dakle, to vam je moja pozicija. Slično je i sa Oliverom Stonom, sa Spajkom Lijem, pa i braćom Koen. Dejvid Linč uopšte više ne želi da snima filmove. Amerika je sva usredsređena na proizvode. To je ono što čini Ameriku.
Kako onda opstati kao nezavisni stvaralac?
U jednom trenutku, postojao je snažan nezavisni pokret, najaktivniji početkom devedesetih. Postojao je taj veliki prozor kao izlaz spasa za mene i za sve one koji nisu pripadali mejnstrimu niti su želeli da mu pripadnu. E, a onda su ti momci rasprodali sve i pa i same sebe. Ne krivim ih, jer sam i verovatno rasprodat sa njima. Sada mnogi postavljaju pitanje „Šta sada?” U redu frajeri, taman kada ste mislili da ste shvatili celu igru, igre je nestalo, a odgovor niste dobili.
Zašto putem Interneta ne pozovete svoje obožavaoce da finansiraju Vaše buduće projekte?
Želim da uzimam novac samo od ljudi koji ga imaju i to mnogo. Poslednje što bih želeo jeste da uzimam od sirotinje kojoj novac nikada ne bih mogao da vratim. Znam o čemu govorite i na šta mislite. Možda ću na kraju tome i pribeći.
Negde sam pročitala da razvijate scenario o Pjeru Paolu Pazoliniju, šta Vas zanima u svetu njegovih filmova?
On je čovek! On zaista to jeste. Odakle dolazi ideja za taj film? Pa, ako imaš pare to je već dobar početak. To je ekonomski dogovor. Trudimo se da zaradimo za život. Viljem Dafo bi igrao Pazolinija, jer niko neće da finansira film ukoliko u njemu ne igra američki glumac i ukoliko film ne bude na engleskom jeziku. Borio sam se, uveravao ih da su za italijansku priču potrebni italijanski glumci, ali ne vredi, finansijeri to ne žele, a ja sam umoran od svađa.
Dubravka Lakić
objavljeno: 19.01.2012.
Pogledaj vesti o: Emir Kusturica
