Izvor: Politika, 09.Mar.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crno bela slagalica
Tek je nedavno grupa fiziologa sa Državnog univerziteta u Njujorku uspela je da objasni zbog čaga dolazi do iluzije da nas svetla odeća proširuje
Mnogi izbegavaju da nose belu garderobu jer su ubeđeni da ih ona proširuje. Nema razloga za strah. To samo nervne ćelije u mozgu ljudi kojima smo okruženi „dodaju obim” na svaki predmet na tamnoj pozadini. Zapravo, stvara se poznata iluzija čija je tajna tek nedavno otkrivena.
Već dugo znamo kako se svetli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predmeti doimaju većim od onih tamnih. Zašto mi upravo tako vidimo svetle objekte još uvek nije baš najjasnije. Mnogo vekova unazad pojedini naučnici su pokušali da odgonetnu ovu slagalicu. Još se čuveni astronom i fizičar Galileo Galilej bavio ovim problemom. Veliki naučnik je 1610. godine, tokom analiziranja rezultata posmatranja planeta, napisao da se suočio sa smešnim paradoksom. Različito je, naime, procenjivao veličinu planeta u zavisnosti od toga da li ih je posmatrao kroz teleskop ili golim okom. U prvom slučaju, Jupiter je za astronoma bio nekoliko puta veći od Venere, u drugom je Venera bila veća od Jupitera. Zašto se ovo dešava, Galileo nije umeo da objasni ali je sugerisao da je u pitanju naša sugestija a ne sami prdmeti.
Ovo objašnjenje izgledalo je sasvim logično, Galileo je bio u pravu u detaljima – osetio je da je ljudska percepcija svetlih i tamnih objekata povezana sa specifičnostima oka. Čudno je onda što su svi stručnjaci poverovali velikom naučniku na reč a niko nije ni pokušao da razume razloge ove iluzije.
Tek je nedavno grupa fiziologa, pod rukovodstvom doktora Hozea Manuela Alonsa sa Državnog univerziteta u Njujorku, uspela je da objasni o čemu je reč.
Naučnici su sproveli niz eksperimenata tokom kojih su pomoću elektroda zabeležili aktivnosti neurona vizuelnih centara kod mačaka, majmuna i ljudi pokazujući im slike sa efektom iluzije. Pri tom, učesnici eksperimenta nisu bili prinuđeni da gledaju u zvezdano nebo i traže na njemu različite planete – njima su jednostavno predstavljeni svetli predmeti na tamnoj pozadini i tamni objekti iste veličine na svetloj pozadini.
Kao rezultat ovih eksperimenata, naučnici su shvatili da su svi učesnici ocenili da je svetao objekat bio veći nego tamni, iako su realno svi objekti bili iste veličine. Zbog čega se ovo dešava? Odgovor se nije krio u funkciji percepcije informacija koje dobija oko i naknadnih analize moždanih ćelija.
Odavno je poznato da su za percepciju svetlosti i mraka u mozgu sisara odgovorna dve različite grupe neurona. Doktor Alonso i njegove kolege otkrili su da „tamni neuroni variraju linearno u zavisnosti od toga koliko je oštar kontrast između tamnog predmeta i svetle pozadine. Tačnije, što je kontrast bio veći, nervne ćelije su više radile. Sa „svetlim” neuronima situacija je bila sasvim drugačija - u početku oni su tokom istih kontrastnih karakteristika reagovali mnogo jače od svojih „tamnih kolega”. I povećanjem kontrasta, njihove aktivnosti nisu se promenile linearno, kao kod tamnih neurona, već eksponencijalno. Shodno tome, oni su u nervne ćelije koje analiziraju informaciju o svetlim objektima, zbog povećane aktivnosti, slali poruku o „naduvanoj veličini”. Primera radi, ako pogledamo Veneru na noćnom nebu koja sija mnogo svetlije pa je i kontrast između nje i pozadine oštriji, ona će izgledati veće od Jupitera. A kada se gleda kroz teleskop do ovog efekta neće doći jer nema kontrastne pozadine.
Takvu razliku između tamnih i svetlih neurona, naučnici su objasnili adaptacijom sisara na promene dana i noći. Prema njima, životinjama je u mraku najvažnije da vide i najmanji izvor svetlosti. Jer ukoliko životinja ne bi u mraku uočila svog neprijatelja, veće bi bile šanse da mu postane lak obrok za večeru.
A tokom dana tamne predmete sasvim dobro vidi pa im nije potrebno da ti predmeti postaju još vidljivioji.
Prema ovim istraživanjima, jasno je da svetli predmeti ne „popunjavaju”, to naši neuroni dodaju svetlom objektu zapreminu koja, zapravo, ne postoji. Međutim, prema istraživanjima dr Alonsa i njegovih kolega, možda i nije sve u neuronima. Moguće je i da su u kreiranju ove iluzije uključeni i fotoreceptori koji su mnogo osetljiviji na svetle objekte u mraku nego na tamne po svetlu pa je zato reakcija svetlih neurona u mnozu daleko turbulentnija. Ali, da bi se ova pretpostavka dokazala, neophodno je da budu sprovedena dodatna istraživanja.
S. Č.
objavljeno: 10.03.2014.
