Izvor: B92, 21.Avg.2012, 11:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Megalomanija & Decentralizacija
U poslednjih nekoliko godina Nišville Jazz Festival je toliko narastao, da se danas o njemu teško može govoriti samo u okvirima muzičke kritike. To je bez ikakve sumnje ne samo centralna kulturno-zabavna manifestacija grada Niša, već i čitave južne Srbije.
Stalnim insistiranjem na manjku novca, decentralizaciji, i svojevrsnim obračunom sa Beogradom kao finansijskim centrom moći, direktor festivala Ivan Blagojević vrlo svesno i proračunato prenosi čitavu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << priču na čisto politički teren, ne bi li obezbedio veći budžet od postojećeg.
Međutim, ako analiziramo Nišville kao džez festival – što on makar nominalno jeste – situacija je zapravo dosta drugačija od one koju organizator uporno predstavlja u javnosti. Tako Blagojević u nedavnom intervjuu nonšalantno objašnjava da je 17 miliona dinara (koje je Nišville dobio od grada – nešto više od trećine ukupnog budžeta festivala) dovoljno tek za „jedan dobar evropski bend“, što je notorna neistina.
Da pojasnimo prilike na džez tržištu – toliko košta jedino najveća džez zvezda današnjice Keith Jarrett, velika većina aktuelnih, nagrađivanih imena savremene scene se može bukirati za 5-15 hiljada evra po bendu, dok se „dobar evropski bend“ može dovesti i za manje sume – pri čemu značajan deo troškova vrlo često pokrivaju ambasade zemalja iz kojih dolaze muzičari.
Dodajmo i da ukupan ovogodišnji budžet Nišvilla iznosi oko 49 miliona dinara, što je oko tri puta više od budžeta Beogradskog i oko pet puta više od budžeta Novosadskog džez festivala. Da zaključimo - u džezerskim koordinatama Nišville ne samo da nije u podređenom položaju, već raspolaže novcem o kome drugi festivali u Srbiji mogu samo da maštaju, i od koga se može napraviti fantastičan džez program. Umesto toga, Nišville iz godine u godinu nudi tek po par etabliranih imena iz žanra, koja su daleko od onog iz najvišeg cenovnog (pa i kvalitativnog) ranga.
Kud su se, onda, denule te silne pare? Odgovor možda treba potražiti u ogromnom broju gostujućih muzičara i stejdževa raštrkanih ne samo na Tvrđavi, već i u samom gradu, dok se ove godine program Nišvilla odigravao i u okolnim mestima – Vranju, Leskovcu, Pirotu, uz odranije ustanovljenu saradnju sa Surčinom. Regionalna inicijativa je, naravno, za svaku pohvalu, dok su centralni programi u Nišu odraz čiste megalomanije i principa „kvantitet ispred kvaliteta“ zarad mahanja ciframa u tabloidnom maniru. U takvim okolnostima, gde je organizatorima medijsko predstavljanje važnije od suštine ovakvih manifestacija, umetnički (pa i zabavni) kredibilitet programa često zavisi od čiste sreće i spleta okolnosti.
Zbog nemogućnosti praćenja programa na svim stejdževima, opredelili smo se samo za centralni festivalski prostor. Ljubitelji džeza su ove godine ipak dobro prošli, najpre zahvaljujući fantastičnom Brussels Jazz Orchestra sa gostujućim vokalima – senzacionalnom Mariom Joao i Davidom Linxom, u veoma svežoj i uzbudljivoj interpretaciji Gershwinovog dela „Porgy and Bess“. Jedan od boljih koncerata održao je Jon Cowherd Mercy Project sa superstarovima Johnom Patituccijem na kontrabasu i Brianom Bladeom na bubnjevima (u Beogradu smo ih pre dve godine gledali sa Wayneom Shorterom), te ništa lošijim Steveom Cardenasom na električnoj gitari.
Britanci Get the Blessing dolaze iz specifičnog miljea modernog džeza u kome su dobra zabava, kompaktne pesme i alt-rokerski naboj ispred dokazivanja tehničkog umeća, što je i šarolika niška publika dobro prihvatila. Za dobar tradicionalni baperski ugođaj potrudili su se Opus 5 i Anders Bergcrantz, dok je legendarni violinista Jean-Luc Ponty održao relativno mlak i ispoliran koncert više zasenjujući auditorijum samim prisustvom nego konkretnim učinkom. Ne zaboravimo ni italijanski Lydian Sound Orchestra, koji nas je još jednom podsetio kako veliki orkestri mogu da zvuče moderno i uzbudljivo, s pravim konceptom i samo malo dobre volje. Jedan od zanimljivih noviteta Nišvilla ove godine su bili džem sešni u prelepom ambijentu Banovine, gde je tokom barem par večeri bilo veoma živo i dinamično.
Za zabavu je skupljena ekipa s koca i konopca. Među hedlajnerima su najviše isticani Afrikanci Osibisa, koji su još pre desetak godina na Exitu bili vađeni iz naftalina. Potom, tek nešto malo manje bajati The Brand New Heavies, mada se mora primetiti da kod niške publike tradicionalno odlično prolazi acid-jazz iz devedesetih godina prošlog veka. Nešto manje pominjan ali kudikamo bolji je bio trombonista/pevač Joe Bowie, koji se predstavio u energičnom i čistokrvnom fank izdanju sa mešovitom američko-hrvatskom ekipom (nažalost bez ranije najavljenog basiste Jamaaladeena Tacume, koji je u poslednji čas otkazao nastup zbog smrtnog slučaja u porodici). Prijatno iznenađenje je bila i veoma šarmantna bugarska ženska vokalna trojka - Sentimental Swingers.
Deo marketinškog principa predstavlja i hvalisanje velikim brojem izvođača iz inostranstva, ma kakvi da su; kao posledica toga domaći muzičari su često nepravedno bivali u zapećku. Dok je za niške juniore iz sastava Jazzbooka termin u 19:30 možda i OK – jer se ipak radi o sastavu koji tek treba da se dokaže – to se nikako ne može reći za već etabliranu postavu Naked, koja poseduje veći umetnički kredibilitet od većine izvikanih gostiju Nišvilla.
Uvodne termine na glavnim binama, kojima prisustvuju mahom volonteri i prijatelji benda, još su dobili Pedjazz Quartet (talentovanog niškog džez gitariste Predraga Simovića koji je završio čuveni Berkli koledž) i veoma kompetentan novosadski etno-ansambl Lepi Jova (probajte da zanemarite naziv benda!). Bolje sreće je bio jedino niški Eyot, koji je u svakom pogledu zaslužio da zatvori festival – kao ubedljivo najbolji niški bend bilo kog žanra danas, ali i jedan od najkreativnijih džez sastava u Srbiji (uz novosadski Majamisty Trio i beogradski Fish in Oil).
Poseta je bila standardno dobra, mada su mnogi konstatovali kako je ipak bilo manje ljudi nego ranijih godina. Među mogućim objašnjenjima je širenje programa na okolne gradove (ne mora se više ići u Niš na festival), te nedostatak većeg broja hedlajnera sa pop senzibilitetom, tj. za nijansu ozbiljniji line-up. Naravno, uz uvek prisutnu ekonomsku krizu...
Treba reći i da Niš ipak ne živi za džez i festival, iako se radi o ubedljivo najvećem događaju u regionu. U obližnjim kafićima na Tvrđavi (sa tehno muzikom ili tezga bendovima) okupljalo se na stotine mladih ljudi koji su sigurno trošili stotine i hiljade dinara na piće. U narodnjačkom klubu tik do Nišave situacija je bila slična, naročito za vikend kada je tamo gostovao „kralj splavova“ Marko Bulat.
Naravno, publika se ne edukuje 5-6 dana godišnje, već na tome valja raditi sistematski – baš kao što to rade kudikamo vrednije kolege iz estradnog miljea. Čak i samo delić budžeta Nišvilla bio bi dovoljan za, recimo, džez svirke jednom mesečno, što bi značajno popravilo situaciju na globalnom planu. No to je stara boljka ne samo džez, već i kulturne scene u Srbiji uopšte uzev – od silne opsednutosti festivalima ne vidimo da se kulturna svest najpre podiže kontinuiranim i strpljivim radom, koji će kasnije rezultovati i većom, obrazovanijom publikom.
