Izvor: Politika, 17.Avg.2010, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad đuskaju ljuti džezeri
„Možeš da sviraš brzo, ili sporo. To je pitanje trenutka. Ali, uvek treba da sviraš melodično“, reče Roj Hargruv pred nastup na ovogodišnjem Nišvilu. Kasnije tokom večeri, Bata Kovač će, slušajući jedan od bendova koji je pola sata u kontinuitetu „gazio“ iz sve snage, primetiti: „Ovakav pristup ima svrhe samo ako malo zastanu, odsviraju nešto mirnije. Inače se efekat gubi“. Obojica su bili u pravu. No, pitanje je koliko je publici to uopšte bitno. Velika većina posetilaca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nišvil doživljava kao odličnu letnju žurku (što zapravo i jeste), manji broj dolazi da bi pažljivije slušao muziku, a još manji da bi čuo džez.
Zato, bolje bi bilo da se manifestacija zove prosto – Nišvil festival. Jedan od organizatora mi je (u poverenju) potvrdio da se „ide ka tome“. Tokom četiri dana festivala čuli smo soul, bluz, rok, afrobit, hiphop, fanki, razne varijante svetske muzike i primenjenog domaćeg folklora, pa, uz sve to i – džez. Ali, džez u svojoj srži ima improvizaciju, a ovde je nikad ne nedostaje... Programi po pravilu kasne između pola sata i sat, kao i konferencije za novinare; režiseru video programa se omakne da pusti reklame kada je holandski bend već počeo da svira, a tonac je onda zbunjen šta od ta dva treba da pusti u zvučnike; već najavljen Terje Ripdal petnaest minuta pred publikom sa tehničarima pokušava da otkloni neki problem sa strujom, a onda to obračunava u nastup i napušta scenu posle samo 45 minuta koncerta; nagrada Mirku Šoucu se negde zagubila baš pred dodelu, pa mu je uručena kasnije u bekstejdžu; umesto srpske verzije glavne stranice sajta festivala otvara se reklama za vijagru na prodaju bez recepta... Na sve smo to navikli i sve to zajedno daje šarm ovom događaju, ako ga ne shvatite previše ozbiljno.
Pljeskavice i pivo čine važan deo ikonografije festivala. Miris prženog luka zavede vas odmah na ulazu, inspirišući prirodno zalivanje „velikim točenim“, po promotivnoj ceni od 99 dinara. Do sredine večeri svi su već poprilično opušteni, pa počinje agresivno opsedanje prostora ispred scene, na užas profesionalnih fotografa i fine gospode koja se nadala uživanju u blagodeti prvih redova stolica.
Za većinu će ti momenti ipak ostati u najdražoj uspomeni. Solomon Bark prve, Manu Dibango treće i DePhazz četvrte večeri nudili su ritmove uz kojih je bilo teško ostati u stolicama. Bilo je zanimljivo videti „ljute džezere“ koji su, već završivši svoje nastupe, napuštali bekstejdž i odlazili da plešu sa raspaljenom masom. Mladi Austrijanci iz sastava Falb Fiction komentarisaće da im je ovo prva poseta Srbiji i da nisu očekivali toliko opušten svet. Egipćani su već ranije bili u Nišu – klavijaturista Amro Salah pojurio je posle svog nastupa na „besplatnom stejdžu“ da uhvati ritam Srbije, u režiji devojaka iz Vrela i u društvu devojaka iz Niša. Izraelci iz sastava gitariste Orija Dakarija prepričavali su anegdote iz niških kafana, čudeći se enormnim porcijama i bizarnim greškama u prevodima jela na engleski jezik (crap = đubre, umesto carp = šaran).
Broj nagrada se povećava u skladu sa kursom dinara. Ove godine ustanovljeno je još nekoliko novih, tako da ih sada ukupno ima pet – za životno delo, za doprinos svetskoj muzici, za poseban doprinos džezu, za najstarijeg posetioca, kao i Gran pri festivala. Po običaju bi tada na scenu izlazilo nekoliko ljudi – jedan je nosio, drugi uručivao nagradu, treći se obraćao publici... Na momente se činilo kao da će se svaki značajniji gost okititi nagradom! Ipak, zaobišla je Roja Hargruva, ubedljivo najboljeg učesnika festivala. Nisam proveravao da li je bio tužan... Poslednje večeri, zaključujući niz ispraznih najava u duhu Grand šoua, voditeljka festivala, hrvatska estradna umetnica Martina Vrbos javno se požalila kako bi volela da i ona dobije nagradu za najbolju voditeljku u istoriji festivala.
O muzici drugom prilikom. Da su na festivalu nastupili samo Roj Hargruv i Solomon Bark, te nekoliko izuzetno zanimljivih, a nama potpuno nepoznatih mladih sastava izvan Sjedinjenih Država (Izrael, Austrija, Belgija), bilo bi vredno nekoliko dana provedenih u Nišu.
Vojislav Pantić
objavljeno: 17/08/2010
