Izvor: Dzungla.org, 10.Avg.2013, 14:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Katarina Žutić: Stomaci su nam prazni
ZAVEDENI prividom da, kada te nema na televiziji, kao da te nema uopšte, dolazimo do pitanja – gde je to nestala Katarina Žutić? Čini se da se negde opet sakrila, jer je posle uloga u Šotrinim ostvarenjima „Ranjeni orao“ i „Nepobedivo srce“ više nismo sretali na malom ekranu. – Tu sam ja – kaže sa osmehom glumica, koja je po završetku pozorišne sezone otputovala u Crnu Goru. – Utakmica, ipak, traje 90 minuta! Možda sam baš zahvaljujući „skrivanju“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << od TV serija imala dovoljno vremena da se pokrenem. Da pronađem alternativni put za borbu do svog prostora i poruke koju želim da prenesem. Osnovala sam bend „Kamikaze“, u kojem pevam i sviram bas gitaru. Katarina je napisala pesme, pronašla dobre muzičare (bubnjara Nemanju Aćimovića Akima i gitaristu Ninoslava Filipovića Ninodžima) koji, kako kaže, imaju strpljenja za nju, i postala prava samurajka. Kao neko ko je inficiran japanskom kulturom, gleda mange, čita japansku literaturu i ceni njihove filmove, odlučila je da se grupa zove „Kamikaze“. I objasnila nam šta je zapravo tim imenom želela da poruči. – Japan je na trusnom području, pa su tamo ljudi često suočeni sa problemima surove egzistencije. Zato su toliko organizovani i naučeni da cene prirodu, dok smo mi na mirnoj, plodnoj zemlji i ne cenimo gotovo ništa. To je moj način da se pobunim protiv nesuvislog ponašanja, ne samo prema prirodi već i prema duhovnim vrednostima – kaže glumica, koja upravo pregovara za poziciju voditeljke jedne polumuzičke emisije. SAVETI OD MAME, SAVETI MAMI TRAŽITE li danas profesionalne savete od majke (Svetlane Bojković) ili se desi da sada vi nju savetujete? – Moja majka živi u Finskoj, odmara se i uživa u životu. Redovno se čujemo, tako da je informisana o svemu što mi se dešava i o svemu što se dešava u našoj kulturi. A savetujemo se uzajamno. Šta vam, pre svega, donosi „život“ u bendu: mogućnost da se kreativno iskažete, šansu da se zabavite, ventil da se opustite…? – Sve zajedno. Volim da sviram, volim i da stvaram. Tako sam spojila korisno i lepo. Na „Jutjubu“ smo okačili prvu pesmu, zove se „Himna“, jer to i jeste himna našeg benda, a sada pripremamo sledeći spot. Polako, tek smo krenuli. Dok bude bilo ideja, biće i pesama i spotova. Imala sam sreće da se, dosad, bavim poslovima koje volim i nadam se da ću i u ovom teškom vremenu za kulturu moći da preživim radeći ono u čemu uživam. Kakvo je to vreme? Da li samo televizija ima moć, jer kada ste tu, svi vas traže, kada vas nema, zaborave vas? – Televizija jeste moćan medij, ali mislim da neki suštinski kvalitet opstaje bez obzira na frekventnost pojavljivanja. Možda to i nije tako, ali svakako hoću da verujem da i mladi glumci, kojih je sve više bez stalnog posla, mogu da isplivaju na površinu. Ne samo zbog toga što su imali sreće da igraju u TV seriji, već pre svega zbog toga što vrede. Ako je televizija, pod pritiskom rijalitija i ostalih sličnih „proizvoda“, podlegla neukusu, šta može da se dogodi sa pozorištem? VEŽBA ČINI MAJSTORA IAKO ste dugo svirali bas gitaru, koliko ste morali da vežbate da biste to znanje iskoristili u bendu? – Kažu da vežba čini majstora, pa kad god mogu – ja vežbam. Kada sam počela da sviram, odmah sam krenula i sa pravljenjem pesama, tako da nisam obnavljala već popravljala postojeće bas linije. Ima tu još mnogo posla. Polako… – Pozorište, tom analogijom, može da postane cirkus. Ali ja duboko verujem da se to neće dogoditi. Postoji publika koja, bez obzira na opštu besparicu, dolazi u pozorište da uživa u predstavama. Cene karate sada nisu visoke, ali su sale pune, pa su i nama na sceni puna srca. A kako su stomaci svima prazni, eto razloga da se zaboravi svoja briga, da se ode u pozorište i da se tako bar nahrani duša. Hranite li još svoju dušu pisanjem pesama? Kome ste ih čitali, čiji sud tražili? – Da, to je moja velika strast. Čitala sam pesme svakome iz mog okruženja ko je želeo da ih čuje. Zanimalo me je njihovo mišljenje, jer smatram da je za kreativan proces značajno da dobiješ što više sugestija. Da oslušneš druge. Tako stičeš predstavu o tome kako to što stvaraš utiče na okolinu. Šta je još vaša (radna) alternativa u ovom trenutku? Puštate li i dalje muziku po klubovima? – Sa bubnjarom iz „Kamikaza“, s vremena na vreme, igram se di-džeja. To je za mene dobar provod, ali i način da zaradim za jedan solidan odlazak na pijacu.
OpširnijeVečernje Novosti
Pogledaj vesti o: Nepobedivo srce
