Izvor: Politika, 04.Avg.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od palate do kaveza
Sudije narodu, koji je Mubaraka izveo pred sud, najviše duguju pravično suđenje
Egipat je izvođenjem Hosnija Mubaraka pred sud probio veliku moralnu barijeru koja je decenijama kočila napredovanje čitavog arapskog sveta.
Malo je zemalja u kojima se u skorijoj prošlosti nešto slično dogodilo: vođa argentinske vojne hunte Horhe Videla izdržava kaznu doživotnog zatvora. Tako je prošao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i bivši peruanski predsednik Alberto Fuhimori.
Tu je, naravno, Sadam Husein, ali njega su, za razliku od Mubaraka, svrgle strane trupe. Tu je i Slobodan Milošević, ali njemu su sudili u Hagu, ne kod kuće. Kao i Miloševića, smrt je pretekla izricanje presude i čileanskom diktatoru Avgustu Pinočeu.
Sudilo se i bivšem izraelskom predsedniku Moše Kacavu, ali zbog silovanja, ne zbog zločina protiv čovečnosti ili brutalnog kršenja ljudskih prava.
Održana su nedavno i dva suđenja bivšem predsedniku Tunisa Zinu el Abadinu ben Aliju, treće sledi. Ali, iako su ti procesi prilika svojevrsne katarze Tunišana, ne mogu da se smatraju temeljima nekog novog morala, jer su održana u odsustvu okrivljenog koji je pobegao za Saudijsku Arabiju.
Istorija baš i ne nudi mnogo primera suđenja predsednicima ili premijerima koji su pred sopstvenim narodima morali da odgovaraju za počinjene zločine – i mahom su zbog toga bili pogubljeni.
Nirnberški procesi nacističkim liderima i suđenja japanskom vrhu posle Drugog svetog rata uspostavila su princip da odgovorni moraju pred sud. Decenijama kasnije, ta ideja realizovana je u sudovima UN za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji i u Ruandi.
Uprkos svemu, mnogi svetski lideri izbegli su pravdi. Zato je suđenje Mubaraku toliko važno ne samo za Egipat i Arape, već i čitav svet. Trebalo je da prođe mnogo vremena, ali i žrtava, da bi vladari morali da odgovaraju za ono što su počinili svom ili drugim narodima.
Kao i obično u visokoj politici, slika nije jednostavna. Egipatski politički establišment je svakako nešto više od svrgnutog „raisa”, njegove porodice i sedmorice policijskih funkcionera. Mnogi kojima je Mubarak dodeljivao parčad vlasti i danas su na pozicijama moći.
I dok su mnogi Egipćani sa nevericom posmatrali kako dojučerašnjeg faraona u nosilima unose u sud – ubeđeni da nikada neće dočekati dan u kome je on više ličio na roba – uvećavaju se sumnje da tranzicione vojne vlasti nameravaju da sva zlodela bivšeg režima svale na malo ljudi, čuvajući sebe i one oko njih. Što je samo dokaz da egipatska revolucija nije završen posao.
Kako god bilo, proces Mubaraku je istorijski događaj arapske politike, jer pokazuje da bivši nedodirljivi autokrata, koga je oborio njegov narod, mora da položi račune, a kada ih položi – može da ode i pod vešala. Takva situacija bila je nezamisliva koliko pre samo šest meseci.
Borbeni trijumf „arapskog proleća” odaslao je jasne poruke upozorenja liderima širom Bliskog istoka: pazite šta radite. Ako se ovo danas događa dojučerašnjem neprikosnovenom lideru najveće zemlje arapskog sveta, vama lako može da se dogodi sutra.
Svet će, svakako, nastaviti da pažljivo prati proces koji egipatskoj revoluciji od 25. januara daje priliku da iskaže svoju demokratsku zrelost. Da pokaže da je odlučno raskrstila sa onom vrstom nepravde ili revanšizma koju je Mubarak tako zdušno tokom tri decenije na vlasti koristio protiv svojih političkih protivnika, šaljući ih u zatvor i prepuštajući zloglasnoj torturi.
Tako će napredovanje procesa postati čak i važnije od činjenice da je Mubarak prvooptuženi. Postaviti svrgnutog predsednika u kavez jeste jedno, održati najviše standarde prava – nešto je sasvim drugo.
Posle svega kroz šta je Egipat prošao tokom Mubarakove apsolutističke vladavine, izdati te principe značilo bi izdati 850 života kojima je tokom 18 dana revolucije plaćeno njegovo obaranje i otvaranje puta nekom novom, demokratskom Egiptu.
Odgovornost je velika. Ukoliko Egipćani žele da ih svet vidi u drugom svetlu, onda u sudnici ne sme da postoji ni trunka osvetništva.
Zato, ne slučajno, grupe za ljudska prava koje su doprinele Mubarakovom padu sada podsećaju na njegovo pravo da ima pravično suđenje. Sudije to duguju narodu koji je Mubaraka i izveo pred sud.
Imaće to svoje cehove. Kao i prvog dana suđenja, koje će se nastaviti 15. avgusta, snage reda imaće pune ruke posla da razdvoje Mubarakove pristalice i protivnike koji se obračunavaju po ulicama Kaira. Ali, to je cena demokratije i slobode govora, svega onoga što je Mubarak tako nemilosrdno lomio dok je bio na vlasti. Šansa novog Egipta, stvorena na Tahriru, sada je ojačana. Pod uslovom da sudstvo pokaže da je raskrstilo sa vremenom onoga kome sudi.
Boško Jakšić
objavljeno: 05.08.2011.
