Izvor: Politika, 16.Dec.2012, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Islamska zima Egipta
Pred predsedničkom palatom Itihadija otvoren je front dva Egipta nesrećno nastala u mesecima posle revolucije, dok je slavni Trg Tahrir ponovo poprište „megafon politike” nezadovoljnika koji protestuju protiv čoveka koji je pre samo pet meseci na prvim slobodnim izborima izabran za šefa najmnogoljudnije države arapskog sveta.
Ispostavlja se da posle obaranja Hosnija Mubaraka februara 2011. novi Egipat još nije stvoren. Zemlja nastavlja da tumara po prostoru naglo izvojevane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slobode, dokazujući da pad diktatora ne garantuje nastanak slobodnog društva, da demokratiju ne čine samo slobodni izbori.
Da li je uopšte stari sistem dovoljno uništen da bi mogli da se podižu novi temelji? Koji novi temelji?
Nacrt novog ustava postao je užarena tema ratovanja aktivista sukobljenih političkih opcija: islamista, koji su se naknadno pridružili spontanom buntu naroda da bi vremenom ovladali političkim životom zemlje, i njihovih rivala koji tvrde da im kradu revoluciju 25. januara.
Egipat je još jedna, svakako ključna, potvrda da se Arapsko proleće pretvorilo u islamsko. Od arapskog zapada, Magreba, do njegovog istoka, Mašrika.
Egipćani nemaju jedinstven odgovor na islamizaciju koja je donela podele. Na jednoj strani su Muslimanska braća, najstarija islamistička grupa arapskog sveta, proganjana i zabranjivana u Egiptu zbog svog čuvenog slogana „Islam je rešenje”. Tu su i salafisti, radikalni puritanisti islama u njegovoj militantnoj vehabističkoj interpretaciji.
Na drugoj, grupacije jake i takođe dugovečne tradicije: liberali, marksistički levičari Naserove ere, socijalisti, sekularni, hrišćanski Kopti, profesionalna udruženja, svi oni koji strahuju da će islamski konzervativci ograničiti društvene slobode i Egipat povesti putem teokratije.
Političke trzavice, neizmenjeno teška ekonomska situacija i visoka cena Arapskog proleća, siromaštvo i korupcija, opšti osećaj nesigurnosti ponovo ćutljivu većinu guraju u apatiju.
Bitka za ustav pretvorila se tako u bitku za dušu Egipta. Personifikacija tog sukoba je šef države Muhamed Morsi, čovek ponikao u Muslimanskoj braći. U njegovom okruženju kažu da on želi da bude iznad svog islamističkog pedigrea. Ne veruju ni njemu ni Partiji slobode i pravde, političkom krilu Muslimanske braće koja je vodeća politička snaga zemlje.
Kako i verovati kada niko u vlasti ne proziva popularnog propovednika salafista koji preti „islamskom revolucijom uz učešće nebrojeno ljudi” ukoliko opozicija pokuša da sruši Morsija.
Na nacrtu najvišeg dokumenta radilo se šest meseci, ali najznačajniju ulogu u pisanju teksta imali su islamisti koji kažu da im je neprihvatljiv bilo koji ustav koji ne predstavlja islamsko pravo, šariju. Ustav je samo korak, tvrde salafisti, koji će omogućiti kasniju punu primenu Alahovih zakona.
Dok vladajući islamisti nacrt ustava vide kao „trijumf demokratije”, liberalni i sekularni Egipat uzvikuje „faul”, upozoravajući da ustav ograničava slobodu medija, ignoriše prava manjina, ulogu žena ili hendikepiranih, da ograničava prava radnicima.
Šizma je ozbiljna i opasna. Nasilje se vratilo na ulice. Najnovija kriza eksplodirala je kada se Morsi odlučio da dekretom od 22. novembra uzurpira sudsku vlast i promeni državnog tužioca, pravdajući odluku ocenom da sudovi koji su još puni ljudi iz Mubarakovog vremena blokiraju novi ustav neophodan za ubrzanje demokratske tranzicije.
Bio je to loš potez, veoma loš potez. U istinskoj demokratiji, koju Egipat priželjkuje, lider izvršne vlasti ne može odluke svoje vlade da izuzme od sudskog preispitivanja, ili da očekuje da stekne autoritet unilateralnim dekretom, kao što je Morsi pokušao, a da se ne suoči s protestima javnosti koja sumnja da bi novi lider mogao da bude isti kao njegov autokratski prethodnik.
Iako je pod pritiskom javnosti povukao spornu odluku, Morsi je doprineo da se Egipćani okrenu jedni protiv drugih. Uz paradoks koji je ilustracija haosa: aktivisti revolucije, liberalna opozicija, bore se za očuvanje pozicija ljudi iz starog režima u sudstvu, dok se Morsi bori za ustav koji mu ograničava predsednička ovlašćenja.
Podele i konfuzija. Mubarak je, ako ništa, uspeo da svojom despotijom probudi politički učmali Egipat, da svoje raznorodne protivnike okupi, da omogući da se nacija koja je živela pod torturom oslobodi straha. Nova vlast dramatično suočava dve egiptske budućnosti.
Obični ljudi ne znaju šta da očekuju od sledeće vlade. Islamisti i sekularni liberali ne pronalaze nikakav teren za dogovore. Kopti ne znaju šta ih čeka posle optužbi jednog od lidera Muslimanske braće da su oni odgovorni za demontracije protiv predsednika. Cene hrane skaču, a MMF je odložio dogovor o kreditu od 4,8 milijardi dolara.
Nedostatak volje da se revolucija vidi kroz njene autentične zahteve stvorila je bizrano hibridnu vladu u kojoj su ostaci starog režima i samoproklamovani čuvari revolucije koje oličavaju Muslimanska braća.
No, možda bi Egipćani jednog dana ipak mogli da budu veoma zahvalni Morsiju što je za kratko vreme povukao takve poteze da je narodu udžbenički omogućio da uči demokratiju i brže nego što bi se očekivalo.
Lideri opozicije pozivali su predsednika da „sluša narod” i opozove sporni referendum. Njegova odluka da ne odustane jeste raspalila strasti, ali istovremeno je Egipćanima pokazala koliko je važno imati ustav koji vodi brigu o svima. Ispostavilo se za kratko vreme koliko je opasno mešati vlast i religiju i koliko je neophodno odvojiti državu od džamije.
Pošto su Muslimanska braća izvršila napad na medije, Morsi je podsetio Egipćane i koliko je važna slobodna štampa. Kada Braća optuže gotovo sve iz opozicije da su strani agenti, zahvaljujući društvenim mrežama Egipćani saznaju koliku podršku oni dobijaju od Saudijske Arabije i Katara, konzervativnih monarhija koje takođe propovedaju radikalni vehabizam.
Ista ta braća, koja su tokom izbora sirotinji delila šećer i ulje za kuvanje, vozila ih na mitinge autobusima i ponavljala im da će ići u pakao ukoliko za njih ne glasaju, nedavno su nasrnula na demonstrante pred Morsijevom palatom na način koji se nije mnogo razlikovao od Mubarakovih batinaša.
Što je najvažnije, Morsi je svojim potezima podsetio Egipćane da niko ne može da bude iznad zakona. Ni predsednik.
Činjenica da je Egipat prvo izabrao parlament i predsednika da bi tek sada glasao za novi ustav pokazuje koliko je njegova tranzicija disfunkcionalna, ali i burna.
Armija je u prelaznom periodu podržavala nekontrolisanu izvršnu vlast, Ustavni sud raspustio je izabrani parlament, opozicija je promovisala predsedničkog kandidata iz Mubarakove ere, izabrani pobednik uspeo je da ukroti armiju, penzionišući generalski vrh, ali nije uspeo da odoli da pokuša da sebi potčini sudstvo…
Pošto je je svoj demokratski legitimitet upotrebio kako bi se zaštitio od bilo kakve odgovornosti, Morsi je povećao uloge političke bitke. Otuda i dalje toliko neizvesnosti. Mnogo toga se u Egiptu promenilo, ali i dalje umnogome vlada konfuzija oko slobode izvojevane obaranjem autokratskog režima i straha od nepoznatog.
Boško Jakšić
objavljeno: 16/12/2012
.jpg)
