Izvor: Danas, 08.Jun.2015, 09:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za stolom, ili na njemu
Vreme je da se u našoj zemlji, u okviru najavljene reforme političkog sistema, otvori i tema o tome – da li Srbija treba da postane članica NATO? O ovom pitanju bi, konačno, trebalo razgovarati ozbiljno, promišljeno, pragmatično, odgovorno i okrenuto budućnosti. Uz sve uvažavanje emotivnih razloga, zbog sećanja na 1999. godinu, brojni razlozi ukazuju da bi za Srbiju bilo dobro da uđe u Severnoatlantski savez. Glavni spoljnopolitički cilj naše zemlje jeste da postane punopravna >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << članica EU.
To je opredeljenje Vlade Srbije, svih parlamentarnih političkih stranaka i većine građana. Pošto je tako, i pošto smo dobrodošli u Uniju, ne postoji nijedan razlog da prema NATO-u imamo drugačiji odnos, jer su skoro sve zemlje EU istovremeno i članice NATO-a. To se posebno odnosi na njene vodeće zemlje. Nelogično je da su nam Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija, Grčka, Rumunija, Slovačka ili Češka prijateljske države kao članice EU, a neprijateljske kao članice NATO-a.
NATO nije samo vojni, već i politički savez. Sve bivše komunističke zemlje centralne i istočne Evrope, pre nego što su se pridružile EU, učlanile su se u NATO. Ova Alijansa je zemljama bivše Jugoslavije – Sloveniji i Hrvatskoj, kao i našim susedima - Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji, bila predvorje za pridruživanje porodici Evropske unije. Od priključivanja NATO-u, u ovim je državama došlo do povećanja političke i ekonomske stabilnosti, što je omogućilo znatno veći priliv stranih investicija, rast društvenog proizvoda i izvoza, smanjenje inflacije, višu stopu zaposlenosti, veće zarade i penzije, odnosno osetno poboljšan životni standard stanovništva. Pristupanje Zapadnom savezu kolektivne bezbednosti je cilj i naših južnih suseda - Crne Gore i Makedonije. NATO već odavno nije tabu-tema ni u Bosni i Hercegovini, jer i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik sve češće nagoveštava da se neće protiviti pridruživanju BiH vojno-političkom savezu, sa sedištem u Briselu. Srbija uslove za člansku kartu NATO-a može da ispuni mnogo lakše i za kraće vreme, nego kriterijume potrebne za pristupanje Evropskoj uniji.
Ako budemo istrajavali na samoproglašenoj vojnoj neutralnosti, rizikujemo da postanemo pusto ostrvo u ovom delu Evrope. Rečju, može da nam se dogodi da budemo mimo sveta i vremena. Status neutralnosti se, uostalom, ne stiče skupštinskom deklaracijom, već međunarodnim priznanjem od strane velikih sila. Zagovornici takozvane vojne neutralnosti Srbije su oni koji tvrde da nam je NATO „neprijateljski savez“. To su oni koji bi da se ponovo upuštamo u ratne avanture, da ponovo „pobeđujemo“, tako što ćemo da gubimo stanovništvo i napuštamo teritorije. Oni, verovatno, smatraju da je Srbija dovoljno snažna, vojno, ekonomski i politički, te da je sada prilika da iskoristi sve slabosti NATO-a i 28 zemalja članica, i da im se zada završni udarac. Protiv Srbije u NATO-u su i oni koji tvrde da bismo time izneverili Rusiju.
Ulaskom Srbije u Severnoatlantsku alijansu, Rusija ne bi dobila protivnika, već jednog prijatelja više u NATO-u. Protivnici Severnoatlantske alijanse u Srbiji namerno zaboravljaju, ili prećutkuju da Rusija ima svestrane i institucionalizovane odnose sa Briselom. NATO i Rusija su se 1997. godine obavezali na „međusobnu saradnju u cilju stvaranja stabilnog, bezbednog i nepodeljenog kontinenta na osnovama partnerstva i zajedničkog interesa“. Ovo partnerstvo je 2002. godine ojačano stvaranjem Saveta Rusija - NATO. Srbija, sve i kada bi htela da bude članica Evroazijske unije i sistema bezbednosti koji je osnovala Rusija, ne bi to mogla da postane, jer se naše zemlje ne graniče i dele ih hiljade kilometara. To je nedvosmisleno potvrdio i predsednik Rusije Vladimir Putin u razgovoru s ministrom spoljnih poslova Srbije Ivicom Dačićem. Štaviše, između Srbije i Rusije su zemlje NATO, što nas ponovo upućuje na to da apliciramo za članstvo u Savezu u kojem su već, ili će uskoro biti sve zemlje našeg regiona. U Partnerstvu za mir sa NATO-om su, osim Srbije i Rusije, i 11 zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. Bez obzira na aktuelni konflikt zbog Ukrajine, dalji razvoj situacije u svetu, pretnje miru, terorizam, novi bezbednosni izazovi i potreba da se očuvaju demokratija, poštovanje ljudskih prava, politička, ideološka, verska i nacionalna različitost i tolerancija, zasigurno će upućivati zemlje NATO i Rusiju na još čvršću političku i vojnu saradnju.
Za Srbiju u NATO-u su oni koji se u ovo pitanje razumeju, kojih se najviše tiče i koji najbolje znaju šta Srbija dobija. To su pripadnici Vojske Srbije koja od 2000. godine veoma uspešno sarađuje sa strukturama NATO-a. Kroz ovu saradnju naša vojska je prihvatila standarde NATO-a, što je rezultovalo potpisivanjem IPAP sporazuma koji je Srbiju u ovom aspektu izjednačio sa članicama Alijanse.
Ulaskom u NATO Srbija će moći da učestvuje u donošenju najvažnijih političkih i bezbednosih odluka današnjeg sveta. To nam pruža priliku da sedimo ravnopravno za stolom, a ne da budemo na meniju, kao što je bilo u prošlosti. Severnoatlantski savet je jedino telo u okviru Alijanse koje ima politička ovlašćenja i pravo na donošenje odluka koje se tiču Saveza. U ovom telu su predstavnici svih zemalja članica, a odluke se donose konsenzusom i zajedničkim pristankom. Dakle, u Severnoatlantskom savetu nema glasanja, niti se odluke donose većinom. Nemoguće je doneti odluku koja će da obavezuje državu koja za nju nije glasala. To omogućava svakoj članici Saveza da zadrži potpunu suverenost i odgovornost pri donošenju sopstvenih odluka. Nema nikakve sumnje da je budućnost Srbije u prirodnom i logičnom okruženju – u Evropskoj uniji i NATO. Na to nas upućuje i naša prošlost.
Srbija je u drugoj polovini 19. veka i početkom 20. veka najveći mogući napredak na političkom, ustavnom, zakonodavnom, diplomatskom, privrednom, vojnom, naučnom, tehničkom i školskom planu postigla ugledanjem na zapadne zemlje i saradnjom s njima. Do Slobodana Miloševića, sa SAD, Francuskom, Velikom Britanijom i većinom zapadnih zemalja, nikada nismo imali konflikte, pa ni ozbiljnije nesporazume. Naprotiv, u prelomnim trenucima naše istorije imali smo njihovu podršku. Na Berlinskom kongresu 1878. godine, uz podršku zapadnih zemalja, Srbija se, posle više od četiri veka, vratila na mapu Evrope, stekla nezavisnost, međunarodno priznanje i teritorijalno proširenje. Savezništvo sa najvažnijim zemljama Zapada omogućilo nam je da odbranimo nezavisnost i pobedonosno okončamo i balkanske i svetske ratove i ostvarimo cilj da se 1918. godine, prvi put u istoriji, praktično svi Srbi na Balkanu nađu pod jednim državnim krovom.
*Autor je potpredsednik Srpskog pokreta obnove i poslanik u Skupštini Srbije
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
