Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Nov.2015, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Koliko su velike sile velike
U sve oštrijoj konkurenciji za najveći politički apsurd n svetu, ovih dana je sve nadmašio Brisel. Belgijska prestonica poodavno je simbol globalne moći, kao sedište i NATO i EU, da bi se ispostavilo da je baš jedan njen deo, Molenbek, rasadnik terorizma koji je nedavno u crno zavio Francusku, a preti i ostalim članicama obe te integracije, pa i pretendentima za učlanjenje u njih.
Takvom apsurdu >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << bi mogla, reklo bi se, da konkurišu jedino - fantaziranja. Na primer: o izrastanju nekog pekinškog predgrađa u rasadnik antikomunizma.
Priča o Briselu, kao gradu koji izgleda nadležniji za objedinjavanje Evrope nego za sklad među svojim Valoncima i Flamancima, mogla bi da potraje, ali ovom prilikom mi je vanredno stanje u tom vrlo specifičnom lokalitetu, zavedeno zbog terorističkih pretnji, samo povod za razmatranje ukupnih svetskih odnosa povodom opasnosti koje, manje ili više, prete svakom kutku na planeti. Gotovo istovremeno s njegovom produženom dramom, došlo je do ništa manje, bar u diplomatskom smislu, neobičnosti: retkog jednoglasnog usvajanja rezolucije Saveta bezbednosti UN o nekom globalnom izazovu a za borbu “svim raspoloživim sredstvima” protiv tzv. Islamske države, čije nemilosrdnosti cepaju saosećajne duše širom sveta, gotovo kao i teritorijalne integritete Sirije i Iraka.
Mada je izrađena po formuli “konstruktivne dvosmislenosti”, ova saglasnost velikih sila, koje su jedna drugu u poslednje vreme često blokirale vetom ili pretnjom posezanja za njim, dala je osnova za nadu da je mogućno obuzdavanje rastuće haotizacije u međunarodnim odnosima. Razloga za takav optimizam nije bilo od početka ovog veka, pa bi deklarisani sklad mogao da se doživi kao istorijska prekretnica u strateškom koncipiranju 21. stoleća.
Još smo, ipak, daleko od situacije koja bi nas egzistencijalno i principijelno uspokojavala više nego onespokojavala, pa i nasilno upokojavala. Pred najmoćnijim državama je još nepoloženi ispit: da najzad pokažu da mogu, ne samo na rečima, da prevaziđu međusobna podozrenja, uz žrtvovanje nedužnih, bar toliko koliko je dovoljno da demontiraju jednu opštu opasnost, sada u vidu tzv. Islamske države.
Ne uspeju li u tome, iako mogu, povećaće sumnju u smisao svoje dominantne uloge. Ako nisu velesile rešenja, onda su svedene na status samo vrhunskog nepodobnika u stvaranju problema, koje ostatak sveta teži da otkloni.
Ključni test je u Siriji. Snage Turske su, kako se izveštava dok ovaj tekst ide u štampu, oborile ruski vojni avion sa obrazloženjem da je povredio vazdušni prostor te zemlje, na šta je Moskva odgovorila da će preispitati odnose sa Ankarom. Do incidenta je došlo u vreme kad se očekivalo da počne ostvarivanje rezolucije Saveta bezbednosti UN o zajedničkom delovanju protiv ozvaničenog zajedničkog neprijatelja, tzv Islamske države.
Ko je kome (ne)prijatelj, nije lako odrediti. SAD i Rusija su zajedno protiv tzv Islamske države, s tim što prva drugu optužuje da tako brani režim u Damasku koji “treba svrgnuti”, na šta joj se uzvraća da je baš on brana širenju tzv Islamske države. Obe strane se slažu da su, pri tom, Kurdi bitan faktor u suprotstavljanju tzv Islamskoj državi, što je za Tursku drugorazredna pojava, jer u Kurdima prvenstveno vidi pretnju njenoj suverenosti pa i teritorijalnom integritetu.
Sadašnje uskovitlavanje, hronično uzburkanog Bliskog istoka, proizišlo je iz, kako je utvrđeno, neosnovane američke invazije na Irak 2003. i nedavnog usaglašavanja velikih sila oko iranskog nuklearnog programa. Oba događaja su zaoštrila ionako napete odnose između dva islamska krila, šiita i sunita, na čelu prvih je teheranska teokratija a za kormilom drugih saudijska dinastija.
U potonjem razvoju događaja se nagovestilo kako sunite (koji sada napadaju šiitsku vlast u Damasku) sada podržava Amerika, a da je koordinaciju šiita, koje je ona dovela na vlast u Iraku, preuzela Rusija, iako muslimansku manjinu u njoj čine suniti čijih se, kako je Moskva saopštila, više od 2.000 pripadnika priključilo tzv Islamskoj državi. Čini se da su obe velike sile toliko isprepletale konce po Bliskom istoku, da su povezane rivalstvom više nego bilo kojim partnerstvom.
Obema, ujedno, kao da mnogo ne smeta što kao treća strana mahom trpi Evropa. Francuski predsednik Fransoa Oland nastoji da Baraka Obamu i Vladimira Putina uklopi u zajednički front protiv tzv. Islamske države, koja je napravila krvoproliće u Parizu i preti njihovim i mnogim drugim državama.
Na velikim silama je, ukupno uzev, da pokažu da li su i koliko zaista velike. Ne bi bilo dobro da se pokaže da su manje od problema u koji je svet upao njihovim zastranjivanjima. A još bi mnogo gore bilo da dozvole da se u rešavanju tih problema povedu za mamcima prekomernog sažimanja sloboda u ime bezbednosti koje im podmeću tzv. alternativne sile kakva je tzv. Islamska država.
Pogledaj vesti o: NATO
