Izvor: Radio 021, 30.Avg.2019, 16:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Međunarodni dan nestalih: 26. mart 1999. - dan koji dve porodice nikada neće zaboraviti

Treći dan NATO bombardovanja zauvek je obeležio živote dve porodice sa Kosova - srpske i albanske - ovo su njihove priče.

Getty ImagesVase Tahiraj (86), sa portretom sina Halila ubijenog tokom rata na Kosovu.

Treći dan NATO bombardovanja - 26. mart 1999. - zauvek je obeležio živote dve porodice sa Kosova - srpske i albanske.

Međunarodni dan nestalih u zemljama bivše Jugoslavije uvek >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << izazove dosta bure.

Više od 12.000 ljudi vodi se kao nestalo na prostoru bivše SFRJ, pokazuju podaci Međunarodne komisije za nestale osobe,

Kosovska sećanja povezana strahom Dvadeset godina kasnije: Poslednji let za Beograd Rođeni uz prve sirene

To znači da brojne porodice i dalje čekaju da pronađu voljene.

Ovo su samo dve od nekoliko hiljada sličnih priča.

Zovem se Desanka Pejčinović, iz Peći sam i uskoro punim 70 godina.

Tog 26. marta 1999. godine, iz kućnog dvorišta otet je moj sin, osamnaestogodišnji Slobodan.

Žao mi je, Slobodane, što me baš Vi slušate sada, jer moj sin se zvao isto kao Vi.

Već 20 godina ne znamo njegovu sudbinu.

Ono što me je jako razočaralo i što me boli - i verovatno ću umreti sa tim bolom - jeste da su mog sina odvele naše prve komšije.

Znamo im i imena i prezimena.

Nema ni mesec dana od kako sam u Peći prošla pored kuće tog zlikovca... Naša kuća je zapaljena, mog sina nema, a on mirno živi, gaji četvoro dece.

Prevarili su mog Slobodana i odveli u nepoznatom pravcu, navodno da bi „pobegli od rata", a odveli su ga u štab OVK (Oslobodilačke vojske Kosova).

Naša porodica ništa nije imala, nikakvih nedela u Peći... Tu sam odgajila troje dece, Aleksandra, Veljka i Slobodana koji tada samo što je maturirao.

Borimo se da saznamo istinu, ali danas niko tome ne prilazi, iako smo otvarali sva vrata... Nemamo izlaz, nemamo rešenje.

Kada će biti... Ne znam, ne nadamo se. Istraga danas skoro i da ne postoji, ali mi i dalje tragamo.

Teško je kad 20 godina ne znate ništa o najmlađem detetu... Nikakva snaga ne može da izmeri tu težinu. Često se pitam kako mi to izdržavamo.

Danas smo najčešće na Kosovu i Metohiji, u Đurakovcu, gde je živela moja pokojna svekrva, kako bismo se barem nekako približili Albancima i nešto saznali.

Poslednje što smo čuli jeste da je Slobodan ubijen u tom štabu OVK, a da ga je likvidirao oficir koji nam je isto bio komšija.

Ono što je najstrašnije jeste da mog Slobodana i dalje nema - ni u živima, ni u mrtvima.

To je u današnjem veku nedopustivo, neshvatljivo.

Desanka Pejčinović je po struci zdravstveni radnik. Kako kaže, 30 godina je davala sve od sebe za sve nacionalnosti u Pećkoj banji, Zavodu za rehabilitaciju.

Getty ImagesAlbanske izbeglice 1999. godineZovem se Gramoz Beriša, iz Prištine sam i imam 28 godina.

Tog 26. marta 1999. godine, oko 12 časova, bili smo sa porodicom i rođacima kada se odjednom pojavio veliki broj policajaca.

Rekli su nam da izađemo iz kuće, muškarce su postrojili u dvorištu, a ženama i deci su rekli „idite za Albaniju". Čim smo krenuli, čuli su se pucnjevi.

Nismo se usudili da se okrenemo.

Onda su nas nešto kasnije zaustavili i ubacili u piceriju, a policija je počela da puca, koristeći i bombe.

Majka me je pokrila tatinom jaknom. Nikoga nisu poštedeli, bez obzira na pol ili godine.

U jednom trenutku sam osetio jak bol i primetio da krvarim... Sve vreme smo bili na zemlji. Pucnjava se nastavila dok se niko od nas više nije pomerao.

Onda su ušli, proverili da li su svi živi i ponovo pucali u one koji su preživeli.

Pravio sam se mrtav, nisam se pomerao.

Potom su nas ubacili u kamion koji je išao ka Prizrenu. Srećom nisu mi dirali ruku u koju sam pogođen, inače bih se pomerio.

Majka je takođe preživela, u jednom trenutku je primetila tatinu jaknu i rekla 'da mu vidim lice ' - mislila je da sam mrtav.

Odlučili smo da iskočimo sa kamiona, ali smo prvo pomogli dečaku koji nije mogao da se iskobelja ispod tela koje je bilo preko njega.

Kamion je brzo išao, ali bog nam je dao snage. U obližnjoj kući smo potražili pomoć, a potom tri meseca bili kod ujne, u selu Kaparac, blizu Prizrena.

Od tog dana je prošlo 20 godina, a i dalje ne znam gde je veliki broj članova moje porodice. Veoma je teško, ali pokušavamo da se nosimo sa bolom.

Polovina je pronađena u masovnoj grobnici u Batajnici. O drugima ništa ne znamo.

Danas očekujem normalizaciju, jer nam je potrebna istina.

Kada pomislim na to da je prošlo dve decenije, a u Srbiji i dalje niko ne priča o tome, želim da verujem u to da ih je sramota. Jer ako je nekoga nešto sramota on o tome ne priča.

Ne želim da verujem da čitavo društvo i cela nacija razmišljaju kao Milošević.

Zbog naše i vaše dece - nisu zaslužili roditelje koji mrze nekoga.

Nisam odrastao sa mržnjom. Otac me nije učio da mrzim, iako su ga Srbi ubili iz mržnje.

Gramoz Beriša danas ima 28 godina. Završio je ekonomiju i radi u Ministarstvu inostranih poslova Kosova.

Getty ImagesPotpisivanje Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. u 23.45 - uslov za kraj NATO bombardovanja Jugoslavije

Jedanaest godina nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo više od 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 116 zemalja, a Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Autor: BBC News na srpskom

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.

Nastavak na Radio 021...