Izvor: RTS, 21.Apr.2010, 08:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju sa Rikardom Jakonom
Zanimalo me je šta se desilo na Kosovu devet godina posle NATO bombardovanja, rekao je novinar italijanske televizije RAI i autor dokumentarnog filma "Beskonačni rat" Rikardo Jakona gostujući u emisiji "Oko" RTS-a.
Rikardo Jakona, novinar italijanske televizije RAI i autor dokumentarnog filma "Beskonačni rat", koji govori o stanju na Kosovu devet godina posle NATO bombardovanja Srbije, dobitnik je Specijalne >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << povelje za novinarstvo bez granica, Udruženja novinara Srbije.
(Snimak emisije "Oko" možete pogledati/preuzeti na našoj strani Emisije)
Rikardo Jakona je dao intervju za emisuju "Oko" RTS-a. Razgovor je vodio urednik emisije Zoran Stanojević.
Kada ste prvi put bili u Srbiji i u Beogradu?
- Došao sam ovde godinu dana pre bombardovanja. Želeo sam da ispričam priču o stotinama hiljada izbeglica koje su iz drugih ratova pobegle ovde u Srbiju. Tako mi pažnju privukla i Priština i situacija tamo. Povezao sam se sa ljudima u Prištini i otišao sam tamo nedelju dana pre početka bombardovanja, kada se već znalo da će biti rat. I videli ste onaj čuveni snimak bombardovanja, to je bio naš snimak.
Kada ste odlučili da se bavite ovom temom? Vi ste pokrivali sukob, odnosno NATO bombardovanje Jugoslavije, nešto više nego što ste pratili krizu raspada SFRJ.
- Nisam se mnogo bavio sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Rešio sam da se vratim na pitanja Kosova zato što mi se činilo da je apsurdno da se, devet godina posle rata, u Italiji ne zna ništa o onome što se desilo posle tog rata. U centru moje pažnje je bila priča o NATO-u, jer mi smo deo NATO-a i u NATO-u ima mnogo italijanskih vojnika. Dolaze ovamo da bi doneli demokratiju. To su bili uzroci, motivi objašenjenja tog rata. To je bila prva velika intervencija NATO-a posle pada Berlinskog zida i hteo sam da vidim kakvi su rezultati.
Mislili ste da će ljudima u Italiji biti interesantno da vide šta se događa na Kosovu, pa i da povežete to sa Avganistanom. Znači, bavili ste se i činjenicom da se tu, osim što se desio sukob, naveliko trguje drogom?
- Da to je bila naša ideja. Da pođemo iz Prištine i da dođemo do Kabula, jer Kosovo je jednostavno prekrilo ćutanje i zaborav. Ljudi koji čitaju novine i prate agencijske vesti ponešto su i znali onih prvih godina posle rata. Međutim, vrlo malo posle toga, posle etničkog čišćenja, koje se desilo na Kosovu, tišina je jednostavno prekrila sve te događaje.
Interesantno je da ste povezali Avganistan i Kosovo, dve oblasti u kojima su bile međunarodne intervencije.
- Vi znate da smo mi Italijani veoma iskusni kada je reč o istraživačkom novinarstvu, jer imamo mafiju, imamo problema sa sudstvom. Tako da smo, kada smo shvatili da put droge vodi od Avganistana preko Kosova, shvatili da to predstavlja problem. Jer to su dva mesta gde su bile velike vojne intervencije NATO-a. Onda smo postavili pitanje otkud to da NATO, sa demokratijom, praktično donosi i puteve droge. I tuda prolazi sve. Kada imate otvoren takav put, njime prolazi i islamski fundamentalizam i mnoge druge stvari. I onda smo se zapitali kakve su posledice tog rata i intervencije na Kosovu. O tome može još mnogo da se razgovara. A i pitanje bezbednosti naših zemalja, zemalja koje su učestvovale u NATO intervenciji takođe je problem.
Kako je izgledao početak rada na filmu, dolazak u Prištinu, i vaš rad na terenu?
- Imali smo velike pripreme. Godinu dana su trajale pripreme za snimanje i bio sam u kontaktu sa osobama na Kosovu još dok sam bio u Italiji. Na samom terenu to je bio težak rad, kao što i može biti težak rad na terenu gde je sukob, konflikt još uvek živ. Mi smo tu morali praktično da živimo sa tim ljudima koji se pojavljuju, koji su autentični sa Kosova, i mnogo novinara je radilo na tome.
Gde je bilo teže raditi, na Kosovu ili u Avganistanu?
- Avganistan je postao najopasnije mesto na svetu. Pre tri godine sam bio tamo. U Kabulu više nemamo dopisnike, a novinari su žrtve otmica. To je rat koji uništava. Ono što rat čini sa novinarima jeste da oni postaju ratni izveštači. A na Kosovu je bilo drugačije. Nije se pucalo, nije bilo ubistava. Dok je u Avganistanu sve bilo teže i opasnije za nas.
Kakva su bila očekivanja Vaših sagovornika na Kosovu, kada ste došli da razgovarate o ovoj temi? Koliko ste bili otvoreni prema sagovornicima, kada je tema Vašeg filma u pitanju?
- Mi smo pričali priče, i radili smo hroniku onoga što se desilo za devet godina. To su priče o ljudima koji su svedoci tih događaja. Dakle nije to bila politička reportaža, već klasična reportaža. Onakva kakve su se nekada radile na licu mesta. Šta se desilo u Obiliću, u srpskim enklavama, sa svedocima učesnicima u događajima. I jako smo lepo sarađivali sa ljudima tamo.
Kakve su bile reakcije gledalaca, pre svega italijanskih, kada je film prikazan na televiziji RAI?
- Italijanski gledaoci su bili zaprepašćeni, jer zapravo nisu imali ni pojma o etničkom čišćenju. Ja stalno to zovem etničko čišćenje, zbog toga što su Srbi zaista proterani sa Kosova. Dvesta hiljada ljudi, ako izuzmemo deset hiljada funkcionera koji su, da kažemo, svoje ruke okaljali krvlju, ostalo je bio nedužan narod. I videti sada kada pričaju jednu priču, koja zaista teče, o svojim patnjama - bilo je zaista upečatljivo.
U Italiji živi i veliki broj Albanaca. Jeste li imali prilike da čujete i njihove reakcije?
- Najviše su mi zamerali što to sve nisam ispričao pre. Jer i Albanci su doživeli to pre Srba. Ne možemo reći da nije bilo istih takvih posledica od strane srpske politike pre toga, kada su Albanci bili proterivani. I meni se čini da je to najlepše u istraživačkom novinarstvu. Kada se dobro radi, onda se radi u korist mira a ne u korist rata. Ne produbljuje sukobe. Zato sam i radio priču o Kosovu posle devet godina, a ne o Kosovu pre dvadeset godina. Jer mene je zanimalo šta se dešavalo pred očima italijanskih i drugih vojnika. Kako je bilo moguće da se pred njihovim očima desi to etničko čišćenje.
Kada se prikaže ovakav film, ljudi u Srbiji kažu: "Ovaj novinar više nikada neće smeti da ode na Kosovo!". Imate li Vi taj osećaj?
- Mislim da nije tako, ne osećam se tako uopšte. Ako bude prilike ja ću se vratiti na tu priču. Mi ne izveštavamo dnevno, nego pravimo petnaest do sedamnaest emisija godišnje. Ako bude prilike, svakako ću se vratiti na Kosovo. Ali i u Avganistan sigurno, jer tamo je situacija još veoma teška i ozbiljna. Sukob sa talibanima još traje, a tu je i međunarodna intervencija. Umorio sam se od priče o ratovima kojima nema kraja. Mislim da je to veliki problem sa današnjom politikom, što nije kadra da ostvari pravi mirovni projekat. Da radi na ostvarenju pravog mira.
Osim što je film prikazan u Italiji i u Srbiji, i što je postavljen na "Ju tjub" sa engleskim i nemačkim prevodom, da li znate koliko ga je ljudi, izvan Italije i Srbije, videlo? Imate li neke reakcije od njih?
- Ovde u Srbiji znam da je veoma dobro primljen i da ga je mnogo ljudi videlo. Milioni ljudi su videli film i u Italiji. To su reakcije ljudi koji su najzad saznali kako se završila ta priča. I dobro je što možemo da širimo znanje o tome kako se sve razvijalo sa NATO-om, sa Kosovom i sa Srbijom.
Da li je teško novinaru RAI-a, poput Vas, da napravi ovakvu priču?
- Teško je zato što se zapadni sistem informisanja povukao posle bombardovanja iz ovih krajeva. Svi su bili tu dok je bombardovanje trajalo, a posle su otišli. Kada se vratiš posle devet, deset godina, treba da ubediš svog direktora da vredi raditi jednu takvu priču. Ja sam imao sreće da moj direktor bude oduševljen tim projektom i da mi kaže: "Rikardo idi tamo i uradi to!".
Kako objašnjavate to oduševljenje?
- Ja sam bio dosta dobar da ga ubedim. Mi radimo za Treći program RAI-a, koji je najotvoreniji i najviše se bavi svetom. Kada sam radio za drugog direktora, prethodnog, ja sam 1989. godine bio jedini italijan koji je putovao za Moskvu. Oduvek sam se zanimao za takve priče. Sada, kada se Evropa širi i kada Srbija želi da uđe u Evropu, vrlo je važno kako izgraditi mir. Jer da bi mir mogao da se izgradi moramo na tome da radimo.
Da, ali italijanski novinari nemaju nikakve probleme.
- Mi sada zaista imamo velike probleme u Italiji sa slobodom govora, jer nazadujemo u mnogim aspektima. Imamo predsednika vlade koga svi znate i kada postoji neki rat uvek postoje problemi sa informisanjem, to je jasno. U inostranstvu se govori dosta o tome šta se događa sa informisanjem u Italiji. Mislim da mi možemo mnogo da učinimo. Uvek očekujemo da će politika nešto da nam da, da će nam neko drugi dati slobodu. Međutim slobodu moramo da ostvarimo sami. Ako neke stvari pomerimo makar za jedan santimetar, načinićemo vremenom bolji svet.
Šta je, onda, najveći problem, ne samo italijanskog nego upšte, evropskog novinarstva, danas kada u Evropi nema više diktatura koje na direktan način onemogućavaju novinare da rade. Šta ih sada onemogućava?
- Novinari ne smeju dozvoliti da im politika diktira ono čime će da se bave. Odnosno, političari ne bi trebalo da se time bave. Trebaju da se bave onim što je njima zanimljivije i da budu što nezavisniji od politike. Uvek je sloboda izveštavanja, i u najrazvijenim demokratijama, morala da se osvaja i proširuje. U Evropi postoji zamisao da bi svet bio jednostavniji kada bi se o njemu manje govorilo. Tako da se to i u demokratijama događa, ne samo u diktaturama.
Na čemu sada radite?
- Sada radimo novu seriju o ekonomskoj krizi u Evropi, koja je veoma teška u Italiji. Govorimo o problemu imigracije, imamo mnogo ljudi koji se useljavaju u Italiju bežeći od ratova, nezaposelnosti. I postavljamo etička pitanja: "Kakva će biti naša budućnost?", a ne samo da pričamo o sadašnjosti.
