Izvor: Blic, 15.Nov.2009, 02:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ameriku menjala za Beograd
Došla je sedamdesetih godina u Srbiju da pravi društvo drugarici koja se udavala za Srbina, ali se na prvi pogled zaljubila u jednog Ivana i rešila da ostane. Ni NATO bombardovanje, ni odlazak ćerke i sina u inostranstvo, ni smrt muža, pa ni bolest nisu je „oterali" iz Beograda.
– Sećam se, taman sam se vratila iz Afrike u Francusku i prihvatila posao predavača francuskog, kad me je prijateljica zamolila da pođem s njom u Jugoslaviju gde je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << trebalo da se uda za nekog Srbina. Taj odlazak je za mene bio presudan. Zaljubila sam se na prvi pogled u mog Ivana. Međutim, nedelju dana kasnije morala sam da se vratim u Pariz. Srećom, Ivan je posle mesec dana došao po mene i mi smo odlučili da zajedno nastavimo život u Srbiji – priča Patriša Anđelković za „Blic nedelje".
Venčali su se i Patriša je našla posao u Francuskom kulturnom centru u Beogradu. Rodila je Dejana 1978. godine, a Laru u oktobru 1979. godine. Posle toga, zaposlila se na odeljenju za izdavanje viza u ambasadi Brazila u Beogradu, da bi se konačno „skrasila" u internacionalnoj privatnoj školi na Dedinju.
Bič bojsi u školi
Rođena je u predgrađu Harizburga, glavnog grada Pensilvanije SAD. Kad je imala trinaest godina preselila se s majkom u Los Anđeles.
– Satima sam sedela na plaži pored okeana i najveći problem mi je bio koju ću haljinu obući za školu. U 16. smo svi dobili vozačke dozvale i stalno smo se vozikali po LA-u. Prednost života u zapadnom Los Anđelesu je i to što su nam u školi stalno svirali čuveni Bič bojsi – seća se Patriša.
U Los Anđelesu je Patriša dočekala i Bitlse i Stonse. S Bitlsima se našla u istom bioskopu i „preživela" histeriju koja ih je svuda pratila, a zbog Stonsa je s drugaricama dospela na vrh čuvenog hotela „Ambasador".
– Noge su nam se tresle od uzbuđenja kad smo na bazenu videle Džegera i Kita Ričardsa – dodaje ona.
Studije francuskog odvele su je preko okeana. Tri godine je radila u Francuskoj, gde je uživala u hrani, vinu, ljudima, mirisu tamjana, zvucima harmonike. Nakon toga otišla je u Kamerun, gde je predavala engleski šest meseci. Pošto joj život u Africi nije prijao, vratila se u Pariz, a zatim otputovala u Srbiju, gde živi i dan-danas.
Život u rukama beogradskih lekara
NATO bombardovanje Patriša je s mužem dočekala u stanu na Novom Beogradu. Deca su već godinama bila na studijama u inostranstvu.
– Nije mi padalo na pamet da se kao građanin SAD evakuišem preko Američke ambasade. Umesto toga otišla sam u šetnju s drugaricom po centru Beograda. Kada je bomba pala na novobeogradsku toplanu koja se nalazi preko puta našeg stana, mislila sam da su pogodili automobile na obližnjem parkingu i da je naša zgrada počela da gori. Bilo je teških dana. Po boji benzina u plastičnim flašama smo znali gde je prodavac išao u nabavku. Na pijaci su mi uvek davali jaje ili voćku više kada bi čuli da sam Amerikanka. U zgradi smo igrali srpski rulet koji se sastojao od vožnje liftom po zgradi jer je struja nestajala svakog momenta. Preko beogradskih mostova obarala sam rekorde u brzoj vožnji. Sve vreme bombardovanja sam prijateljima slala elektronsku poštu i to sve skupila u knjigu „Pisma iz Beograda", koju sam sama štampala – priča Patriša.
Obožava da sluša Bajagu, a jedino na šta se nikad nije navikla, kako kaže, jeste guranje u redovima u pošti, nepoštovanje saobraćajnih propisa, buka i to da i najmanji problem u Srbiji može da se reši samo uz vezu.
Početkom 2005. lekari Kliničkog centra u Beogradu dijagnostikovali su Patriši rak limfnih žlezda. Odlučila je da život poveri lekarima Hematološkog instituta Kliničkog centra Srbije. Naravno, terapije je proveravala i ćerka Lara koja je radi u SAD kao farmaceut.
– Muž mi je iznenada umro pre nekoliko godina, ali sam ja odlučila da nastavim da živim u Beogradu. Ćerka Lara živi u Americi, nedavno se udala, a venčanje je bilo u Srbiji. Dejan je građevinski inženjer. Odličan je teniser i ostavio je posao u SAD. Živi i radi ovde, gde mu je i duša – kaže Patriša.
Pasulj i musaka od plavog patlidžana
– U Srbiji sam otkrila sarmice od zelja koje su potpuna gastronomska poslastica. Moj suprug je pravio delikatesni pasulj prebranac sa dosta luka i musaku od plavog patlidžana. Nikada nisam mogla da jedem pihtije iako su mi svi u Srbiji govorili: „Ne brini, nisi probala moje".
