Izvor: Vostok.rs, 04.Apr.2013, 19:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskustva hrvatskih mirovnih trupa u Avganistanu
04.04.2013. -
U Čikagu, 2012.godine na samitu NATO, 28 članica Severnoatlantskog saveza odlučilo je da će se rad mirovne misije ISAF u Avganistanu završiti krajem 2014.godine. Na samitu je tada odlučeno o povlačenju snaga koje čine trupe iz 28 zemalja članica saveza i 22 partnerske zemlje. Prema sporazumu, koji je postignut nakon samita NATO, Rusija je prvi put >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << dozvolila alijansi da na ruskoj teritoriji postavi svoja logistička uporišta za jedinice i opremu koja se koristi u Avganistanu.
Predsednik RF Vladimir Putin je tada naglasio da je uspeh misije NATO u Avganistanu od ključne važnosti za bezbednost na ruskim granicama na jugu zemlje i dodao je da mu je žao zbog planiranog povlačenja NATO iz Avganistana.
Ovim povodom, sagovornik Jovane Vukotić, gospodin Vlatko Cvrtila, redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Zagrebu, ekspert za područje nacionalne bezbednosti i geopolitike, kao i član Odbora za obranu Hrvatskog sabora, izneo je hrvatska iskustva tokom učešća u mirovnoj misiji u Avganistanu.
Republika Hrvatska je odlučila 2003. godine, da učestvuje u mirovnoj operaciji u Avganistanu u okviru misije ISAF. Na početku je Hrvatska imala svoje snage u okviru vojne policije, čiji je zadatak bio zaštita određenih objekata, odnosno obučavanje vojne policije Avganistana za preuzimanje odgovarajućih dužnosti.
Od 2003. godine do 2012.godine, Hrvatska je svake godine kontinuirano povećavala broj vojnika. Prema promeni zadataka i poslova koje je Hrvatska preuzimala u Avganistanu, tako se menjao i broj ljudi- u jednom trenutku kontigent je činilo preko 300 ljudi. Od ove godine počinje lagano smanjivanje broja ljudi, a 2014.godine, zajedno sa drugim snagama, Hrvatska će se povući iz te mirovne operacije.
Gospodin Cvrtila govori o uspehu i prirodi misije:
- U Hrvatskoj volimo reći da smo imali sreće što do sada nije bilo smrtnih slučajeva u Avganistanu, obzirom da se radi o vrlo zahtevnoj operaciji. Trebalo bi imati u vidu da republika Hrvatska ima raspoređene snage na nekoliko mesta. Od 2003.godine, kada su snage bile raspoređene u Kabulu, republika Hrvatska se pri razmeštaju držala strategije da svoje snage ne upućuje u borbene misije, koje su se vodile na jugu, odnosno na istoku Avganistana, odnosno da izbegava opasna područja.
Uporedo sa praćenjem situacije u Avganistanu 2006.godine, mi smo relativno rano odlučili da ćemo naše snage usmeriti na obučavanje domaćih avganistanskih snaga. Tako smo i počeli nuditi timove za uvežbavanje određenih jedinica. Sa tim u vezi se iste godine dogodio jedan slučaj na koji hrvatska javnost nije bila pripremljena. Naime, naš tim koji je bio zadužen za obuku, bio je premešten u područje Kandahara, u zonu koju smo percipirali kao opasnu, zajedno sa jednom avganistanskom jedinicom, za koju smo unapred znali da će biti poslata u to područje. Tom prilikom dogodilo se jedno ranjavanje, bezopasno, koje nije bilo posledica velikih ratnih borbi, već posledica više- manje nesretnog slučaja.
Još u vreme kada Hrvatska nije bila članica NATO, mi smo odlučili, za razliku od nekih drugih učesnica misije, da naše snage mogu delovati bilo gde u Avganistanu. To je bila i posledica odluke da ćemo obučavati avganistanske jedinice, a one su prema odlukama svojih zapovednika mogle biti razmeštene u bilo koji deo Avganistana. Zbog toga su hrvatske snage često bile i daleko od borbenih linija, bliže kampovima za obuku domaćih, avganistanskih bezbednosnih snaga. To je verovatno i razlog zbog čega praktično i nije bilo ranjavanja, koja bi značajno opteretila hrvatsku javnost, gde bi možda došlo do zahteva za povlačenjem naših snaga iz mirovne misije.
Republika Hrvatska se relativno rano odlučila na učešće u toj operaciji a razlog za to je bilo i približavanje ka NATO-u. Smatralo se da bi učešće u toj akciji pripomoglo u prepoznavanju republike Hrvatske i njenoj spremnosti, ne samoj vojnoj, za članstvo u NATO-u.
Osim vojnog učešća, republika Hrvatska je uložila i mnogo napora za pomoć civilnom stanovništvu, gde su vojnici na terenu znali identificirati konkretne potrebe lokalnog stanovništva, pa je to stanovništvo dobijalo humanitarnu pomoć iz Hrvatske. Takođe, ima niz primera gde se učestvovalo u opremanju jedne osnovne škole, da se pomagalo domovima za decu bez roditeljskog staranja u Avganistanu. Dakle, osim vojnih zadataka, radilo se i na humnitarnim pitanjima, ima dosta priča gde su naši vojnici pomagali stanovništvu na terenu.
Recite nam za kraj kako komentarišete činjenicu da je Rusija omogućila korišćenje svoje teritorije, kao i logističku pomoć pri povlačenju NATO snaga koje čine mirovnu misiju u Avganistanu?
- Mislim da je to jedan logičan potez obzirom da je Rusija uz SAD, možda i najugroženija od terorizma u savremenom svetu. Dakle, Rusija svakako razume kada se govori o tom prostoru Srednje Azije, kao prostoru gde su bili kampovi za obuku terorista i odakle su oni odlazili u različite delove sveta. Mislim da je ta saradnja između NATO-a i Rusije, zapravo bila logična i u tom trenutku nakon prekida odnosa sa Pakistanom (kada je Pakistan praktično ograničio logističku liniju za opskrbljivanje snaga u Avganistanu, snage su bile u priličnim problemima). Rusija je tu zapravo pokazala jednu jaku stratešku orijentaciju i logičan potez da se pomogne, jer ukoliko u Avganistanu nešto loše pođe po savezničke snage ili ako Avganistan dođe u situaciju da se raspadne zbog različitih razloga, mislim da bi prve pretnje bile prema Rusiji, odnosno Srednjoj Aziji. Takođe, radikalizacija koja bi se mogla pojaviti u Srednjoj Aziji, u svakom slučaju bi štetila pre svega Rusiji, a onda, naravno i šire u svetu.
Jovana Vukotić,
Izvor: Glas Rusije
Pogledaj vesti o: NATO skup
