Izvor: Politika, 17.Okt.2010, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Znam da imam kapacitet za novu ljubav
Jedan od najboljih violinista sveta priča o odlasku iz Jugoslavije 1992. godine, boravku u Italiji, pa u Americi, treniranju kik-boksa i samba, jogi i padobranstvu, „glupom” Bušu i pametnom Obami, „bežanju” od muzike, tangu kao igri koja je više od plesa, razvodu od Ane Aznavurijan...
Stefan Milenković, jedan od najboljih violinista na svetu, doživljava sebe kao građanina sveta, a po osećanju je Srbin muzičke veroispovesti.
Rođen je 1977. godine u Beogradu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Posle petnaeste godine živeo je u Italiji, a sad je, uglavnom u Americi.
I njegovi roditelji su muzičari. Majka Lidija je poreklom Italijanka, a otac Zoran je Srbin.
Stefan je sa dve i po godine sa klavira, koji je svirao uz kontrolu oca, prešao na violinu. Otac mu je bio učitelj petnaest godina. Diplomirao je na dve akademije, u Beogradu i Americi, na čuvenom „Džulijardu”.
Stefan je prvi put svirao kao solista uz pratnju orkestra kad je imao pet godina! U šesnaestoj je održao svoj hiljaditi koncert u Montereju (Meksiko).
Bio je u braku bez dece sa čelistkinjom Amerikankom Anom Aznavurijan.
Kada ste shvatili da ste zaljubljeni u violinu?
Teško je to reći. Upravo zato što sam na neki način srastao s violinom od najranijeg uzrasta. Mogu samo da pretpostavim da mi je violina odmah bila fascinantna. Mislim čak, u početku, kao još jedna igračka. Moja prva sećanja su pre svega jedan osećaj ozbiljnosti prema violini, i želja da u tome budem što bolji, nakon čega je to postala i ostala ljubav. Ali mislim da je moja strast pre svega prema muzici, a onda prema violini kao instrumentu.
Kako ste doživeli odlazak iz Jugoslavije (1992)?
Taj prelazni period nije bio lak, jer se poklopio i sa mojim „prelaznim” uzrastom. Naime, tada sam bio na raskrsnici između takozvanog „čuda od deteta” i odraslog muzičara. Zbog toga, kao i zbog zemlje, osećao sam se kao da počinjem iz početka. Krenuo sam na velika internacionalna takmičenja i počeo da vežbam više nego ikad. Došlo je vreme dokazivanja, a uz to celokupna situacija na našim prostorima nije bila dobra. Naprotiv! Ipak, ja sam tu krizu pretvorio u ličnu motivaciju. Želeo sam da pokažem kako Srbija ima i nešto lepo, pozitivno. A i nisam mogao da zamislim neuspeh. Rezultat toga je bio moj uspeh na takmičenjima. Od deset nadmetanja na koja sam otišao bio sam u finalu svih deset puta!
Kako ste sačekani u Italiji i Americi?
Italija je fantastična zemlja iz koje imam mnogo uspomena. Prihvaćeni smo kao familija i ni u jednom trenutku se nismo osećali kao stranci. Kada sam posle toga otišao u Ameriku tamo su ljudi još otvoreniji. Jer, to je zemlja emigranata. Što zbog njihove istorije, što zbog sistema po kom cela zemlja funkcioniše. Tamo je bilo kakvo žigosanje zbog vere, rase ili nacionalnosti, jednostavno, zabranjeno. I s druge strane, Amerikance, pre svega, interesuje kako možeš da doprineseš njihovoj zemlji. Ako si dobar u onome što radiš, to će svi ceniti i dobićeš šansu da to pokažeš.
Kad i zašto ste se ušli u ring?
Ah, to je kompleksan odgovor. Ukratko, uvek sam bio fasciniran borbom. Volim fizičku aktivnost, a pre početka bavljenja kik-boksom u Italiji i ruskim sambom u Americi imao sam više neprijatnih iskustava koja su mi sugerisala da je ponekad sukob s drugim ljudima neizbežan. Tada morate zaboraviti na lepe manire, jer se borite za opstanak!
Da li je i joga Vaš „sport“?
Da. Meni je jako žao što joga nije još toliko prihvaćena na našim prostorima kao fizička aktivnost, već se na nju gleda kao na neku pasivnu meditaciju. Činjenica je da joga može značiti čoveku bilo šta, zavisno od toga zašto je njome počeo da se bavi. Ona ima više stilova koji se veoma razlikuju. Ako želite samo duhovnost, imate to. Ako imate neki fizički problem, imate mnogo vežbi koje će vam pomoći. Ako vas interesuju kondicija, snaga i izdržljivost, toga ima i te kako. Konkretno stil koji ja upražnjavam je ashtanga, a jedan od najvećih promotera tog stila je muzičar Sting. To je fizički veoma orijentisan stil u kome ima mnogo mobilnosti.
A padobranstvo?
Pa naravno da je tu odgovor još kompleksniji, jer ima direktne veze s mojim odrastanjem, disciplinom, karakterom i, sigurno, violinom. Naravno, uvek sam želeo da letim, a to je jedini način da iskusite nebo bez nečega mehaničkog oko vas. Ima jedna padobranska izreka: „Ako je leteti avionom letenje, onda je plovidba brodom plivanje”. Ako želite da iskusite element (vatru, zemlju, vodu, vazduh) izađite iz vozila!
Sportom negujete telo, a duh?
Naravno to je nerazdvojivo. „U zdravom telu zdrav duh” nije slučajna fraza. To je jedan veoma stvaran koncept jer ne možemo nikako podeliti duh i telo, ili mozak i telo. Svi znaju da, ako se osećate loše ili imate bilo kakve tegobe, to utiče na vaše raspoloženje i može da prouzrokuje negativne misli. Obrnuto je isto tako istina: ako se dobro osećate fizički, obično i vaše razmišljanje postaje pozitivno, a ako razmišljate pozitivno, onda se najčešće i osećate bolje. Sve je povezano.
Koliko violina ima koristi od tih sportova?
U suštini, sve što sam do sada u životu radio ima direktnu vezu sa mojim karakterom i ličnošću, kao i određenim kvalitetima koje želim ili da poboljšam, istražim ili, ponekad, nekim manama koje hoću da iskorenim. A pošto verujem da muzičar svira onako kako se oseća, onda je sve u svrsi toga da što bolje mogu da se izrazim u svojoj umetnosti.
Šta ste prvo muzički uradili u Americi?
Prva stvar koju sam u Americi radio bilo je ogromno vežbanje. Ali pošto sam tih godina inače vežbao mnogo, nije mi to bio poseban šok. Jednostavno, znao sam konkurenciju i bio svestan da svi intenzivno rade. I tu je moj rezon postao direktan: radiću više nego svi drugi. A moja prednost je, ispostavilo se, i to što sam ja dobro znao kako da vežbam i kako sebi da organizujem vreme. Meni je to bilo dosta prirodno, ali tek kada sam video ostale muzičare na Akademiji „Džuliard” shvatio sam da je jedan od mojih najboljih aduta upravo ta organizacija i disciplina. Mentor mi je tada bila Doroti Delaj i ostala je to do svoje smrti. Zbog nje sam i počeo da predajem na „Džulijardu”.
Gospođa Delaj je bila jedna velika žena, ogromne inteligencije i duhovnog kapaciteta. Bila je galantna kraljica „Džulijarda”, osoba koju ta škola više nema, i koju, moguće je, nikad više neće ni imati. Njena poruka je bila: „Radi na nečemu sve dok – emocija, tehnika i muzika ne postanu jedno!”
A ko je presudno uticao na Vašu karijeru?
Otac, kao učitelj u prvih petnaest godina, drugi profesori, moja volja, borbeni duh i karakter! Sve to zajedno. Pored bezbrojnih razloga zbog kojih sam zahvalan ocu jedan je odlučujući: sprečio je da zamrzim violinu! To možda zvuči surovo, ali je činjenica da je sa toliko mnogo rada moglo veoma lako da dođe do zasićenja. Mnogo dugujem mojim roditeljima, i što se tiče violine, ali i uzgoja. Sigurno sam zahvalan i svim drugim profesorima s kojima sam dolazio u kontakt jer mi je svaki otkrivao nešto novo u univerzumu muzike. A bez ličnosti za scenu i discipline da se za scenu pripremite, teško je očekivati neki veliki uspeh.
Najdžel Kenedi svira klasike, ali i rok, a Vi?
To mi nije totalno strano jer sam u jednom trenutku, baš pre odlaska u Ameriku, svirao džez. Toliko mi se to tada dopalo da sam osetio opasnost da bih lako mogao tome da se potpuno predam i zaboravim na klasiku. U ovom periodu upravo radim na nekoliko projekata koji nisu klasični, ali mi je sad to prirodno jer ne moram da biram. To mi odgovara. Ne osećam se više „klasičnim”.
Buš je, kažete, glup, a šta mislite o Obami?
Ne sećam se kada sam rekao da je Buš glup… Ali valjda o njegovom shvatanju realnosti dovoljno govore njegovi javni nastupi i dela. A ako moram da napravim paralelu, koristeći Vaš citat, onda je Obama pametan naravno naspram Buša. Obama je izuzetna i harizmatična osoba.
Da li imate ideju i da komponujete?
Tu i tamo mi je padalo na pamet, ali generalno nisam još napisao ništa što bi bilo za javnost. Čim nečega bude, sigurno ćete znati!
Kad se predajete uživanjima i kojim?
Tu sam dosta jednostavan, jer je moj život veoma intenzivan i često komplikovan, pa mi prijaju najobičnije, svakodnevne stvari. Volim da gledam filmove (ne televiziji). Lepo mi je kad izađem sa društvom na picu. Uživam u jelu. Redovno idem da plešem tango. Moja najnovija opsesija je kuvanje, pa sam počeo i to da istražujem. Eto, tako, ništa posebno...
Koliko imate pasoša i koji značaj tome dajete?
Živeo sam u Jugoslaviji, pa u Srbiji, Italiji, Americi... Sigurno je da sam od svih zemalja u kojima sam boravio i boravim nešto poprimio. Po meni je osećaj nacionalnosti i kulture više stvar obrazovanja i okruženja nego genetskog koda. Recimo, ako italijanska porodica usvoji dete iz Afrike, pa ga onda odgaji u Italiji, šta je to dete: Italijan ili Afrikanac? Znači može se reći da se tu radi o ličnom osećanju. Ja smatram da, kao građanin, pripadam svetu, a po osećanju sam Srbin muzičke veroispovesti.
Gde „bežite” kad ste umorni i zasićeni muzikom?
Moji raznovrsni hobiji dovoljno govore o tome šta me „opušta”. Idealno me opušta sve ono što mi pomaže da ne razmišljam o muzici i violini. Znači distrakcija mi je skoro važnija od relaksacije jer ja, u suštini, volim aktivan odmor. Ne znam da li bih mogao da ležim na plaži dve nedelje i da apsolutno ništa ne radim. Bilo bi mi užasno dosadno, pa bih onda, verovatno, u nekom trenutku iznajmio čamac da jedrim ili bih ronio. Treba mi akcija, što ne znači da sam nervozan čovek.
Šta ste dobili, a šta izgubili razvodom od Ane Aznavurijan?
Stupajući u brak s Ani dobio sam suprugu. Razvodom sam je izgubio. Pa dobro, možda to i nije tako jednostavno (smeh). Ali, to je iza mene, pa sad gledam unapred. Čak bih rekao da od celog iskustva nisam ništa izgubio, već samo dobio. Ali, naravno, to je dosta lično.
Imate, verujem, život kakav želite, a novu ljubav?
Ne žurim. Znam da imam u sebi kapacitet da volim tako da za sada ne razmišljam mnogo o tome. Stvari u mom životu obično dolaze same u pravi trenutak, tako da puštam život da teče svojim tokom, a ja se za to vreme u njemu dosta bezbrižno „brčkam”.
Od čega Vam sve zavisi ljubav?
Mislio sam da je ovo samo intervju, a ne da treba da napišem knjigu! (smeh)
Šta posebno cenite kod žena?
Kao što vidite, odgovori mi postaju sve kraći i kraći. Nemoguće je dati nekakav odgovor, a da ne zvuči ograničeno, skromno, ili nadmeno…
Koji poroci su Vaši?
Imam dosta opsesivan karakter, pa kada me nešto interesuje, to mi u celosti zaokupi pažnju. Meni je uživanje da nešto savladam, da u nečemu budem dobar, i onda se tome posvetim dok ne osetim da sam prodro u tu temu dovoljno duboko da mi je čitav princip jasan. To je i kvalitet, a verovatno i mana.
Koliko i zašto volite tango?
Tango je više od plesa. To je čitav univerzum komunikacija između „njih dvoje”. Taj ples kombinuje mnoge koncepte koji su me uvek interesovali u životu: fizički pokret, romantična i strasna muzika, psihologija, dijalog putem čiste ljudske energije, emotivna razmena inteligencija... Tango sve to objedinjuje. O tangu se može mnogo pričati, ali ga u suštini pre svega treba iskusiti. Volim i brze igre, a sve zavisi od toga kako se osećam toga dana i da li mi se „skače” ili opušta.
Koju muziku još slušate?
U mojoj audioteci imam stvarno svašta, jer slušam različite stvari u različitim trenucima i volim da imam izbor. Nekada je to elektronska muzika, nekada džez, nekad Frenk Sinatra, nekad Kvin, hip-hop, neki etno, italijanske kancone... Volim indijsku muziku – pre svega sitar i karnatičku violinu – i to najčešće slušam dok vežbam jogu. Jednostavno muzika me interesuje kao celina. Ah da, volim i klasiku (smeh).
Kako nađete vreme za sve ove aktivnosti?
Planiram dosta dobro svoje vreme. To je jedini način. Inače vas obaveze pregaze. Kod mene organizacija nije hobi – to je nužnost. Naravno, nije uvek moguće uraditi sve što hoćete u jednom danu. U tim slučajevima razmišljam u blokovima vremena. Recimo, ovu nedelju-dve ću da se totalno posvetim poslu i da ne razmišljam ni o čemu drugom. Kada mi prođe gužva, onda ću isto tako kompletno da uživam i da ne razmišljam o poslu.
Profesor ste. Kakav odnos imate sa studentima?
Dosta zahtevam od studenata. Moj stil je, otprilike, disciplina zavijena u humor. Makijaveli je rekao da je „bolje da Vas se plaše nego da Vas vole”. Ne znam da li je to uvek baš istina kada se radi o pedagogiji i da li je neophodno, ali je činjenica da odnos profesor-student mora uvek da ostane intaktan, jer lako pređe u nešto drugo, ležerno, gde je, onda, veoma teško vratiti ozbiljnost. Ali, sve u svemu, sve zavisi od studenta. Nekome prija da ste diktator i skoro vam ne veruje ako mu uputite kompliment. Neko je veoma osetljiv i jednostavno mu je stalno potrebna podrška. Ali, i to je pojednostavljivanje. U suštini, ima bezbroj nijansi i smatram da je pored samog stručnog znanja možda najvažnije da ste dobar psiholog i da dobro čitate ljude.
Kako sebe doživljavate?
Pa, obično sebe nerviram. Posebno za stolom. Mrvim dok jedem…
Da li za nečim žalite?
Pa čini mi se da sam se nalupetao mnogo u ovim odgovorima, pa bih voleo da se vratim i dam nove. Ali, pošto nemam vremena to će mi ostati neostvarena želja!
Koji je Vaš moto?
„Ko radi ne boji se gladi”. Šalu na stranu… Ali, stvarno, ko radi ne boji se gladi!
Šta obećavate pred koncert u „Kolarcu” 22. oktobra?
Od sebe uvek tražim jedno, a to je da dam sve od sebe. Maksimalnu energiju, ogroman trud, žestoku emociju... A violinski koncert Bramsa je takav da se on ne može ni svirati na neki drugi način. Jedva čekam!...
Slavko Trošelj
objavljeno: 17/10/2010
