Izvor: Politika, 04.Maj.2010, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaustavljeno vreme
Jedan beogradski radio-voditelj je, svojevremeno, tvrdio da rok muzikom zaustavlja vreme. Izgleda da istom veštinom vlada i ekipa iz Ostina okupljena u bendu „Strange Boys”. Dok slušate njihov novi, drugi po redu, album „Be Brave” učini vam se da je vreme prestalo da teče sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Oni zvuče kao mladi „Stounsi” u kojima se kao pevač pojavljuje dečko iz Minesote čije je ime Robert Cimerman, a usnu harmoniku svira londonski dendi koji se odazivao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na ime Kit Relf. Čini se da tako stoje stvari. Neko bi možda rekao da su mladi Teksašani do svoje muzike došli spajajući najlepše delove pesama skupljene u legendarnoj zbirci „Nuggets” Lenija Keja, sa onima koje je na obale Novog sveta donela tzv. „britanska invazija”. Što, takođe, ne bi bila greška.
Sistematični i pedantni rok kritičari na muziku sastava „Strange Boys” obično lepe etiketu „garage rock revival”. Čini se da je to pogrešno. Ne radi se, naime, ni o kakvom „revivalu”. Garažni rok ove ekipe autentičan je koliko i onaj koji su prašili „The Seeds”, „The Kingsmen” ili „The Sonics”. „Strange Boys”, za razliku od drugih aktera tzv. neogaražnog buma, preko svoje muzike ne stavljaju nikakve artističke novotarije i konceptualne izmišljotine. Njihov rok je sirov, jednostavan i iskren – go ko pištolj, kako bi neki rekli. Kroz žicu je puštena struja, a kroz muziku adolescentna zebnja. I to je to. Ni više ni manje od toga.
Za pevački stil Rajena Sembola, koji prvi privuče pažnju na albumu „Be Brave”, važi isto ono što važi i za Nila Janga. Ne zna se, naime, da li je glagol „pevati” odgovarajući. Njegov vokal, situiran na ivici plača, zvuči, kako je neko rekao, kao „bodljikava žica potopljena u viski”. Mik Džeger, Roki Erikson i Bob Dilan su očigledni uzori. Savršen instinkt, nemilosrdna rokerska egzekucija i artistička mudrost toga su porekla.
Rajenove pevačke afektacije su naročito efikasne u baladama kao što su „The Unsent Letter” ili „All You Can Hide Inside”. Stihovi „She said let me play the song that I know/I asked her where she learned the song/She said she’d learned from Townes” iz pesme „You Can’t Only Love When You Want To” mogu se shvatiti kao lozinka kojom se ulazi u nestvarni svet sakriven iza lica pasioniranih ljubitelja ove muzike. Devojka koja se odnekud pojavljuje i nudi da otpeva pesmu Taunsa van Zanta mitsko je biće – kao kentaur ili sirena. Ona je ideal i nedostižni san za tu vrstu ljudi.
Album „Be Brave” budi nadu i rasplamsava stari plamen. „Strange Boys” su pokazali da i u novom milenijumu ima mesta za tvrde, rokerske priče. Njihova muzika se može doživeti kao električni luk koji je povezao Boba Dilana sa „Stounsima”. Oslobođena svetlost je osvetlila zaboravljene rokerske predele. Pokazalo se da je tamo još uvek isto. Traga se i dalje za utehom i putokazom.
Žikica Simić
[objavljeno: 04/05/2010]
