Izvor: BalkanRock.com, 07.Dec.2017, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umesto hvalospeva (novembar 2017): Objektivno novinarstvo
Pošto je prethodni broj namenski bio zle kobi, jer ga nije bilo duže vreme, te su se, nakon izlaska istog, povampirili veliki teoretičari, nepresušni poznavaoci i okultni sledbenici objektivnog novinarstva.
Digla se kuka i motika, pozivalo se u komentarima na profesionalnost, obazrivost i solidarnost u ovom skromnom kutku, gde imam slobodu da se poigravam sa žrtvama muzičkog neukusa, stoga se lelekalo, narikivalo i plakalo zašto moja malenkost ne sagleda širu sliku ove naše regionalne >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << scene.
Trućalo se o tome kako je moj takozvani humor izašao iz najštrokavijih kanalizacijskih otvora, pa se trabunjalo o tome kako je ovo nekada bio tobože ozbiljan sajt, te se polemisalo da li bi trebalo moja malenkost da i dalje škraba o ovim malim bendovima, ili da se prebacim na piskaranje o belosvestkim imenima, ili, što bi bilo najbolje, da se vratim u žutu štampu, koja mi i priliči, kako oni kažu, odakle sam i potekao. Htedoh i da odgovorim na 5W (Who, Where, When, What, Why) – čisto da ispunim osnovne upitnike svetog, prečasnog i poštenjem okađenog Objektivnog Novinarstva – ali mi uredništvo zabrani, jer, kako smatraju, to je sasvim bespotrebno.
Samo nemojte posle da kažete da nisam hteo.
Kojoti – Mi ne pripadamo tu
Kada pomislim da od paramuzikalne pošasti – koja se snebiva, prožima i valja po raznoraznim zvučnicima – krenem da dobijam zvučne halucinacije, uzmem, pa se uštinem za Eustahijevu tubu, ali, nakon samo par momenata, skužim da su Kojoti posle 17 godina dremke izbacili tektonski poremećaj avangardnog rocka, koji, ne da rasplamsava unutrašnjeg hippie duha u meni, već me pokreće, gura i tera da ovu pesmu slušam do besvesti. Dok se bukvalno ne onesvestim od njih i WWW (Weed, Whiskey, Wine)
Voland Le Mat – Nigredo
Čim sam pročitao izjavu autora da mu je ova pesma iscedila sve, odmah sam se sažalio, i brzinom srbijanske železnice se bacio na saosećanje sa njegovim novopečenim singlom. Kroz celo to vreme, koliko je pesma trajala, suze su same tekle, oči su me pekle, noge su same klekle, a usne su ovo rekle: „Izgubio si pet i po minuta života, Nikola“. Tako da, u pravu je autor oko jedne stvari, ovaj osmerac je iscedio iz mene poslednju trunčicu milosrđa prema ovakvim patnjama koje se vucaraju po virtulenim avlijama i šire antimusic jeres.
SiZiP – Šta God Radila
U toku racije na netalentovane, beskorisne i đavolski ohrabrene singliće, nalećem na ovo dijamantsko postignuće, koje, ako ništa drugo, u prvim trenucima sagledavanja, preslušavanja i premotavanja, dokazuje da postoji još mnoštvo kreativnih pristupa sijasetu muzičkih žanrova. Elem, SiZiP je smelo objavio nešto što bi moglo da pronađe sopstveni puteljak ka uspešnom, jedinstvenom i i blistavom mestu među šarenoliko dosadnim, isponavljanim i nezanimljivim muzičkim delima.
Fun fact: sve vreme u pozadini njihov član beatboxuje.
Irena Žilić – Omega
Pod psihoaktivnim uticajem Lane Del Rey, Adele i Lorde, upadam transcendetni vir omamljujućeg glasa dotične umjetnice, koja sopstvenim milozvukom, kroz četiri minuta, rastapa zvučne membrane unutar slušalačke podsvesti. Dok se ostatak scene muči da svojim copy/paste fazonima, da pridobije prezasićeni audiotorijum, Irena – sa par lakih nota, nekolicinom teških stihova i pregrštom melanholičnih prizvuka – ponosno odvaja svoje novorođenče od ostatka žabokrečine. Ukratko rečeno: ova devojka stvara umetnost.
Pacifik – Danima
Još u prošlom broju sam se zarekao da – koliko god pesma bila dobra, koliko god mi raznela mozak, i koliko god ona bila derivat pravog rock’n’rolla – ako mi je u deskripciji, dopisu ili, pak, u informativi opisuje o čemu se u njoj radi, ondak, božemeprosti, zajebi radnju. Sva sreća, ova pesma niti je dobra, niti mi je raznela mozak, niti je blizu bilo kakvog derivata pravog rock’n’rolla, već, naprotiv – poprilično je patetična, melodramična i samosažaljiva; uspešno uništava svako moguću želju da ikada više odslušam napomenutu formaciju, a uz to me tera da pišem što gore o njima. Ovo je od onih pesama koje samo njihovi najbliži mogu da vole. Jer su im najbliži. Pa moraju da ih lažu.
Psi – Napred, nazad
Dok u krvoločnoj čežnji svirepo iščekujem novi proizvod čuvenog punk’n’roll benda S.U.S., Psi, njihovi saplemenici, su izbacili, da mi uskrate vreme, novi video singl, gde me iznova uveravaju da je seoski rock’n’roll kod Nas u punom jeku. Malo lukasovska asocijacija „Napred, nazad, lična karta – prazna je“, malo erotizovani vokal frotmena, malo laprdanje kroz tekst koji nema veze sa mozgom XXI veka, malo tandrljanje gitare, i – voila! Čist rock’n’roll sa seoskog asfalta.
.jpg)
