Izvor: BalkanRock.com, 10.Jan.2018, 16:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umesto hvalospeva (decembar 2017): Senke nad Balkanom
Pošto smo pornićarski ispurnjali za Scorpionse – po treći put, kako mi Vrhovni Komandant Balkanrocka kaže – ostaje nam, barem ovde u Beogradu, da čekamo prolećno sunce, koje će nas, dajbože, obasjati istim tim imenom zbog kojeg ćemo, i tada, dajem ruku, kukati kako su karte preskupe. Već sam prošle godine trućao o tome kako, đavo nas odneo, ne zaslužujemo ni ovo malo poznatih ličnosti što nam u Beograd dolazi, jer, da se ne ponavljam, te nam je skupo; te su oni, kao, bezveze; >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << te su ovi već bili 10 puta do sada; te smo slepci što ne možemo da dovedemo Ovoga ili Onoga, i tako u krug.
Sa druge strane, kako saznajem od prijatelja, Zagreb dobro stoji sa dovlačenjem jačih imena. U čemu je čarolija, to možemo da ostavimo za čaršijske trabunjarije, ali, jedno je sigurno: Ceca, Čola i Stounsi pune Ušće, pa vi vidite na čemu smo. Odavno su se nadvile senke na Balkanom.
Ozlojeđeno iznerviran što se u deskripciji ćirlično predstavljaju auditorijumu, njihov rolerkoster od pesme me je izbavio iz svakog lanca sumnjičavosti, da je Sink, u stvari, napravio nešto vredno pomena. Još bolje, njihovi transcendentni padovi i nadrealni usponi, kroz pet minuta, uz volšeban zvuk frontmena, daju jedan fascinantno jeziv zvuk opakog rocka, koji zaslužuje mnogo više nego da bude samo pomenut u ovoj ozloglašenoj rubrici. Ako ovim prizvukom nastave da prave sledeće, nadgrađivajući šamanski milozvuk, definitivno će ostaviti trag na ovoj učmaloj sceni.
Kao da nije dovoljno što nam već 30 i kusur godina politikantske, crkvenjačke i ratnohuškačke retorike serundaju o Večnosti, o Prošlosti, o Slavljenju Smrti, o Velikim Žrtvama i ostalim, vazda, uzvišenim proročanstvima Srba i SrBstva. Ne, nije bilo, već je sada stvoreno 13 i po minuta pesme – da, 13 jebenih minuta – koji raspredaju o slavnoj prošlosti naših predaka. Ne osporava se ovde njihova slava – svaki je od nas imao svoga đeda negde u Velikom Ratu – već jedna, nadasve, populistička kuknjava, koja pokušava na taj način da dopre do nacionalistički nastrojene publike, čisto, valjda, da im pokaže kako rock nije samo droga, seks i ljubav, već prolivanje krvi, jurišanje napred i vojevanje za smrt.
Fun fact: Dvoglava orlušina mi je bubnjarila u srcu, dok sam ovo pisao. Fuj.
U zakasnelom vozu, saznajem za ovu pesmu, koja mi se pred očima viralno provlačila sa velikim oduševljenjem poznanika na Fejsbuku, što mi je, na prvi pogled, bilo izuzetno sumnjivo, čak sam i siguran bio da će se naći na meti gnjilog paradajza iz moje ruke, ali bih se grdno ogrešio.
Njihova vožnja kroz Pustinju me je, u svakom smislu te reči, osušila, prenerazila i zatekla za zabodenom vilicom za tastaturu, jer je ovaj singl definitivno jedan new hope, koji može, hvalim te bože, da podigne lestvicu kriterijuma među ostalim izvođačima. Zanimljivo je da su i oni upotrebili jedan sočan trik up&down jurišanja kroz celu pesmu. Taman se lagodno prepustiš stihovima, kada ono – BAM – pa te opet spusti, pa onda – BAM, BUM – i tako u krug. Težak opijat od pesme. Definitivno.
Pronalazim zadovoljstvo u temeljnom preslušavanju ovog simfonijskog „feel good“ čuda, koji, dapače, uopće ne liči na ono što gomila ostalih pokušava da uradi, a to je da zgrne lovu na osnovu tandrljanja o lipom životu. Naime, Jinx to radi jedan suptilan, prefinjen i božanstveni način, koji se definitivno uvlači i pod kožu najtvđeg sluha. Uz lepršavi glas, prateći orkestar i instant-boost dobrog raspoloženja, „Easy“ je zaista stvoren za lagano shvatanje života. Naravoučenije (plagijat iz Mr. Robota): No matter what happens, we’ll be okay.
.jpg)
