Izvor: BalkanRock.com, 16.Maj.2018, 15:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umesto hvalospeva (april 2018): Slavimo prvi rođendan!
Zglobovi mi klecaju, teško dišem, znoj sa čela kaplje, dlanovi mi drhte, svaka dlačica se u ritmičnom zanosu srbijanskog punk’n’roll kola spušta i diže, suzice mi preko trepavica curkaju, dok pišem ovu nesebičnu zahvalnicu svima koji su pomogli, učestvovali, ili, eto, barem malo doprineli u stvaranju naše, vaše i njihove naj(ne)omiljenije rubrike pod nezahvalnim imenom “Umesto hvalospeva“.
Bilo je tu svašta: zajedno smo probudili uspavane, >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << mračne sile idiotske muzike; nailazili na svakojake singliće; stizala su i dušebrižnička pisma u sanduče Balkanrocka, ne bi li se ova rubrika indirektno cenzurisala; uredništvo je čak nekolicinu puta moralo da reaguje, ne bi li spašavalo “drugarske bendove”, koji su se našli na meti, stoga nikada ovde, zahvaljući glavnokomandujućim poglavarima, nisu ugledali svetlost dana; smejali se, plakali, kukali, cmizdreli, upozoravali i pretili.
Da ne davim, odista mi je drago, ali zaista, jer sve vaše pesme su davale abnormalnu snagu, neverovatnu energiju i fascinantnu motivaciju, da u izuzetno dosadnoj, muzičkoj atmosferi na Balkanu – u toku ovih 365 dana, koliko i ima od kako smo pokrenuli ovu zlokobnu napravu – skrpimo jedan omanji birćuz, gde će moći svako od vas da uđe, da se o hvalospeve ogreje. Jer, da nije bilo vas, ne bi bilo ni njih.
Godinu dana je prošlo, zato uduvajmo prvu svećicu!
Kada bih krenuo da prema stranama sveta na Balkanu merim kvalitet zvuka postjugoslovenskog talasa, ruku na srce, morao bih da kažem da je, burazerska nam, Makedonija, sudeći po ovoj rubrici, uvek prolazila u valjanom hvalospevu. Tako i ovde: radi se o SoundEdge ekipi koja je neskromno lansirala svoj predivni singlić u glomaznu vasionu izuzetno rogobatnih pesama, koja će, svojim vokalnim umećem i alternativnim zvukom – koji ujedno podsećaju na zapadnoeuropski stil sadašnjeg rocka – ulepšati ove prve dane pretoplog proleća. Uz njihov nesebični naziv “Buđenje” vreme je da se probudimo iz zimske kome, prepune dosadnih, nerazboritih&praznoglavih stihoklepina.
Taman kada sam pomislio da ćemo ove sezone, barem na ovom sajtu, biti pošteđeni “feel good”, “život je lep”, “sve je predivno, jer hoćemo da budemo poznati po isključivo cool fazonu” (s)hitova, izvesni Brain Holidays me je, brže-bolje, ubedio u suprotno. Iz prolećnog rektuma stiže još jedna pesmičica – gde “cveta cvjeće, muški se voze u automobilima, ženske se klizaju na rolama, svi mirišu prolećnu idilu” – od koje sam, zamalo, ispovraćao uskisli grašak koji sam jeo za ručak u redakcijskoj kanitni. Jedva će čekati oni zluradi komentatori dole: “Ko šta radi, Nikola samo kune”, ali, ovoga mi obrnutog krsta, pokrenuću krstaški pohod na ovakve muzičke zločine, koje moramo, silom prilika, da trpimo kako nam koje godišnje doba dođe.
Plač keve Božije nije dovoljan da bi ovakvo melodijski zaostalo novorođenče četvorice otaca, koji su imali manijački poriv da širokom auditorijumu dokažu kako – uz samo malo umeća, znoja i truda – mogu da naprave jedan teroristički akt nad njihovim sluhom. Samoubilačkim zaletanjem u tunel naših napaćenih ušiju, njihova – jedva slepljena i jezivo skarabudžena – bomba naštelovana je da nam eksplodira tačno u Eustahijevoj tubi, ne bismo li više ikada išta od njih čuli.
Čim sam ugledao početak spota, koji ambiciozno pokušava da zajaše new retro wave, bile su mi jasne dve stvari: Ili će ova pesma biti nešto najbolje što sam u ovoj godini gospodnjoj čuo, ili će ovo biti nešto vredno takve sramote, da bi ga trebalo gađati krompirom i paradajzom. Na moju veliku žalost, a stvarno je tako, ispalo je ne da bi trebalo Ovo da gađamo rajčicama i krumirom, već bi trebalo kao jednog zloslutnog jeretika – koji blasfemično urinira po tom predivnom, eksperimentalnom talasu osamdesetih koji pokušava da se elektronizuje u XXi stoleće – gađati ljutom paprikom, mazati usitnjenim belim lukom, polivati nekom šoferskom džibrom, mlatiti pogrdnim i vulgarnim rečima, sve do onog trenutka, dok mračni volšebnici, koji su stvorili ovu šejtansku uštvu od kvazipesme, ne priznaju da su to radili, jer pojma nisu imali šta rade. Do tada – sikter!
U poslednjih ne znam već koliko, konstatno izlaze pesme, gde nas samozvani rockeri pokušavaju naučiti u kakvom se mi danas vremenu nalazimo: te tehnologija ubija, te su se ljudi otuđili, te nas siromaštvo uništava, te nas političari gnjave, te ovo, te ono – a, u stvari, tek sada kužim zašto je to tako na ovom primeru. Dotično preduzeće “Tu ima zvuka” mi je ukazalo da se današnjim patrljcima ondašnjeg rock’n’rolla bave, zapravo, oni koji ne znaju ni čime drugim da se bave.
Da ne bude da džabe krečim, suvoparni tekst ovog paramuzikalnog čina je i više nego jedan uobičajeni kliše. Njihova tehnofobijska pobuda da ljudima objasne kako su ljudi postali, prosto rečeno, debili od njih prave mnogo veće zaostatke, nego o tome što oni pevaju. Da, oni su samo ovim singlom mi pomogli za buduće brojeve ove rubrike, a to je da su otvorili nov podžanrovski pravac u koji bih smeštao sve one zbog kojih moram da stišavam svoje, već uveliko stišane, zvučnike: blam-rock.
Muzičkom liposukcijom aprila meseca, ove nam godine, došao sam do one prave “prolećne” pesme u kojoj vožnja kroz tu uživanciju kreće od nulte sekunde i traje do polovine petog minuta. Dakle, šta imamo sve: meki, razliveni vokal, bum-tras-bam udaranje o bubnjeve i lagano opipkavanje gitara, lupkanje o daire, prateće vokalčiće, i, na kraju, da stvar bude potpuna potpuno omamljiva, ženski glas, koji baca u nesvest pred prolećno sunašce.
.jpg)
