Izvor: Politika, 12.Nov.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Top” – spoj roka i folklora
Kad sam postao urednik izdanja velikog „Jugotona” prvi zadatak bio mi je da ispunim ugovor za Gorana Bregovića
Pamtim kada sam prvi put čuo „Bijelo dugme”. Različito od onih brojnih prelomnih životnih trenutaka koje pamtimo same po sebi (prvi ples, prvi poljubac, prvi seks, svadba, rođenje deteta...), uz koje nam se kao po Marfijevom zakonu u biografije kukavički zavuče neželjena ljiga, bio je to potpuno suprotan i ređi slučaj kada se neki trenutak pamti upravo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po pesmi („pamtite me po pesmama mojim”, rekao bi Bregovićev pesnik, pokojni Duško Trifunović).
Zaista, retki su to primeri. Kada vratim film unazad ne mogu da se setim kada sam prvi put čuo recimo svog prvog idola Elvisa, ili ključne, za „rokersku mi karijeru” – „Apače”, Arsena, Otisa, „Satisfaction”.
„Please, Please Me”, ali moji prvi „Bitlsi” dogodili su se marta 1963. godine, sećam se tačno u društvu s već starom „Dance With Me”, vokalne grupe „Drifters”, i to na Radiju Monte Karlo; „Balkan”/„A šta da radim” i „Azru” čuo sam u novembru 1979. godine u radijskoj emisiji „S domaće pop scene” Dražena Vrdoljaka i „Top” grupe „Bijelo dugme” pet godina ranije, jednog majskog prepodneva, na istom tom Radio Zagrebu.
Sedeo sam za onim ranim bračnim i kasno jutarnjim doručkom baš u iščekivanju poziva iz „Jugotona” na intervju povodom željenog zaposlenja, kada me je u još dremljivom stanju probudio iz metalnih zvučnika, za ono doba moćnog tranzistora „nacional”, neočekivano dinarsko deseteračko: „Topom ću te gađat moja mala, vidim li te da si s drugim stala!”
A onda ritam koji se sunovratio u preteće muške uzastopne „hej” zamenjene tutnjavom marširajućih basova i bubnjeva, nadglasane živim raspuklim glasom meni nepoznatog pevača: „Kupi’ ću si top/kad tad, kad tad/i onda bit ću tvoj/kad tad, kad tad/za dan dva/možda tri/možda pet/možda sto/ne znam broj/al znam da bit ću tvoj...”
Odmah, na prvom koraku, neobičan spoj folklorne leksike i moderne gradske, gotovo, zagrebačke sintakse, sa skraćenim oblikom povratne zamenice „sebi”.
Rekao sam: „Ovo je dobro! Ko su ovi?” Producent Nikola Borota, vođa već poznate pop-folk družine „Kamen na kamen”, oglašava se s nenadanim krikom euforije (naravno, saznao sam to kasnije), na izlazu iz onog srednjeg, sporog dela.
Retko su mi pasovale normalne pop pesme, u suštini plesne koje su menjale tempo (makar je upravo tu „hammond” dobro zvučao), ali ponovni povratak na ingenioznu „našu” verziju stop-tajma, koju su davno koristili Džin Makdanijels, Madi Voters, pa „Nešvil tins” („Tobacco Road”), „Enimalsi” („Club A Go Go”), „Jardbrdsi” („I’m A Man”) ili svežije Dejvid Bouvi u „The Jean Genie”, upozorio me je na rokerske šmekere. Nisam čuo ime pesme, ni benda, ali bilo mi je suđeno da se s njima ubrzo sretnem.
U kasno leto 1974. godine, 2. septembra, nakon što sam prošao sve provere, seo sam na mesto urednika izdanja velikog „Jugotona” i prvi zadatak mi je bio da ispunim izdavački ugovor za druga Gorana Bregovića, na sarajevskoj adresi Miloša Obilića 54, za njegovu kompoziciju „Da sam pekar”.
Poslušao sam pesmu: uvod s glamočkim „gluvim kolom” i zborskim drlindanjem iliti skandiranjem („glamočko kolo se igra bez reči, ali mi na njega govorimo tekst”, reći će kasnije autor): „Da sam pekar mala moja/ne znam bil’ me htjela/tad bi noću sama bila/zemičke bi jela!”, prelazak na čvrsti bugi i isti onaj glas: „Imam dragu al’ je zlo, al’ je zlo/nismo nikad zajedno, zajedno/kad sam sa njom čitav dan, čitav dan/ona hoće dan i noć, dan i noć...”
Nema sumnje, to je taj bend, isti model: sinergija roka i folklora, narodskog, lako lascivni humor, ista metrika, isti siguran zvuk i ritam, isti dopadljivi vokal... „Bijelo dugme”.
Događalo se to baš u trenutku kada čovek koji mi je skrenuo pažnju na „Jugotonov” oglas s konkursom za urednika izdanja, Vladimir Mihaljek, od mene nešto mlađi (inače jedan od povremenih saradnika sastava u kojem sam svirao – grupe „Mi”), preuzima ulogu njihovog menadžera.
Odlomak iz „Jugotonovih godina” Siniše Škarice, prvog dela knjige „Bijelo dugme” iz diskografskog izdanja „Bijelo dugme – box set deluxe”, objavljujemo ljubaznošću „Kroacija rekordsa”
Siniša Škarica
objavljeno: 12/11/2014
