Izvor: Politika, 14.Maj.2012, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teško vreme za rokere
Sedamdesetih godina prošlog veka dobar razlog za tuču bila je i – duga kosa
Kada se na raskošnoj bini okupanoj svetlošću reflektora, prepunoj instrumenata, pojačala, mikrofona... pojavi zvezda večeri, malo kome u publici ne zastaje dah i kod malo koga se ne rađa misao: „Šta bih dao da sam ja tamo gore”?
Te slike i takve misli mnoge teraju da se otisnu u muzičke vode, i to je, uglavnom, dobar podsticaj. Ipak, ono što se „na terenu” najčešće dešava, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umnogome je drugačije. Beskonačna, dosadna putovanja, noćenja u ko zna kakvim bestragijama, hrana poslužena na brzinu, preki pogledi lokalnih mangupa, usamljenost… to je ono kroz šta prolazi većina „običnih” muzičara, pogotovo zaljubljenika u rokenrol.
O toj „tamnoj strani” muzičarskog bitisanja svoje mišljenje dao je američki kantautor Bob Siger kroz pesmu „Okrećem stranicu” (Turn The Page), snimljenu 1972.
„To je pesma o životu na putu i problemima sa kojima se suočavaju muzičari dok su na turneji”, izjavio je jednom prilikom autor. „Ona pokazuje drugu stranu muzičarske slave, onu koju publika ne vidi – usamljenost i teške trenutke.” U ovoj pesmi prepoznali su se mnogi iz branše o čemu svedoči podatak da je „Okrećem stranicu” snimljena u bezbroj verzija, a na svetske liste najslušanijih dospela je i u izvođenju američkog benda „Metalika”, koji je pre neki dan održao koncert u Beogradu. I svi koji su je snimali doživljavali su je veoma lično – autobiografski.
Pesma je, prema priči momaka iz Sigerovog benda, nastala na pomalo neuobičajen način. Sve se desilo tokom turneje po američkom zapadu. Umorni od puta, odlučili su da svrate u jedan restoran pored druma. Bilo je to hipi vreme i svi u bendu su nosili duge kose. Ali, ispostavilo se da je lokal u koji su banuli prepun kamiondžija koji kao da su jedva čekali momke „muško-ženskog” izgleda. Sa svih strana mogli su da se čuju komentari: „Jesu li ovo momci ili cure?” Situacija je bila do te mere napeta da je najpametnije bilo povući se što pre, i bez gubitaka. Sutradan je Siger došao sa novom pesmom. Bila je to „Okrećem stranicu”.
Tekst pesme bez mnogo patosa oslikava onu Ameriku koja je izgubljena negde u dubini svoje teritorije, gde su dođoši retka, često i nepoželjna pojava, a jedini događaji tokom dugih večeri jesu ispijanja piva sa komšijama u lokalnoj kafani, neretko i jedinoj u krugu od desetina kilometara. U takvim, izgubljenim, mestima momci na svakog ko je došao sa strane gledaju kao na konkurenta kod domaćih cura. To su te „uprte oči”, koje kao da unapred najavljuju buru i garantuju dobru tuču. Još ako se pridošlica od lokalaca razlikuje po oblačenju, frizuri ili ponašanju…
Džimi Pejdž, gitarista čuvenih britanskih rok grupa „Jardberds” i „Led cepelin”, lično je okusio muke sviračkog bitisanja u Americi: „U pojedinim delovima zemlje muzičari sa dugom kosom bili su prava meta za lokalne nasilnike. Ipak, treba imati na umu da su sedamdesete godine bile drugačije i po tome što tada nismo bili megazvezde, neko koga prepoznaju na svakom koraku, i kome se dive. Bili smo samo drugačiji od mesnih momaka, a to je već bilo dovoljno za sukob.”
------------------------------------------------
Okrećem stranicu
Na dugom i opustelom drumu
Istočno od Omahe
Možeš da slušaš zvuk motora
Kako mumla samo jednu notu
Možeš da razmišljaš o ženi
Ili devojci od prethodne noći
Ali tvoje misli će uskoro biti obuzete drugim
Kao što obično biva
Kada voziš šesnaest sati
Nema mnogo toga da se radi
A više ti i nije do vožnje
Samo želiš da si na odredištu
I eto me,
Ponovo na putu
Tu sam
Na sceni
I dalje
Glumim zvezdu
I dalje
Okrećem stranicu
Ulaziš u restoran
Zabačen pored puta
I osećaš oči uprte u tebe
Dok otresaš hladnoću
Pretvaraš se da ne mariš
A hoćeš da eksplodiraš
Nekada ih čuješ kako govore
Drugi put i ne
Stalno ista stara fraza:
„Da li je ovo muškarac ili žena“
I uvek si brojčano nadjačan
Ne smeš da se suprotstaviš
Tamo pod reflektorima
Tamo si milione milja daleko
Svaki delić energije
Pokušavaš da daš
Dok znoj obliva tvoje telo
Kao i muzika koju sviraš
Kasnije u noći
Dok budan ležiš u krevetu
Sa ehom pojačala
Koji ti zvoni u glavi
Pušiš poslednju cigaretu tog dana
Podsećajući se šta je rekla...
I eto me,
Ponovo na putu…
Slobodan Samardžija
objavljeno: 14.05.2012.
