Izvor: Politika, 07.Okt.2011, 00:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sviram zarad trajanja
Život koji sam proživeo je fantastičan i činjenica da sam dobio toliko šansi da sviram i učim je nešto što ne uzimam „zdravo za gotovo”, kaže američki džezer
Iako je davno rekao da neće ići na turneje kada napuni 50 godina, legendarni američki džezer, gitarista i kompozitor Pet Metini u 57. godini ne odustaje od svirki, novih albuma, muzičke saradnje… U intervjuu za „Politiku” izričit je: „Sviram zarad trajanja!”
Ovaj slavni muzičar, dobitnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čak 18 „Gremija”, otvoriće 27. oktobra u „Sava centru” Beogradski džez festival (koji zatvara Čejk Lo). Biće to prilika za novi susret naše publike sa ovom legendom. Prvi je bio davne 1983. u „Pinkiju”, drugi neposredno pred sunovrat SFRJ u junu 1991. u Hali sportova, a treći 2004. Međutim, njemu iz glave nikako ne izbija onaj „predratni” koncert, priznaje nam:
– Tada je baš bilo napeto vreme, a mnogo američkih diplomata boravilo je u našem hotelu. Bilo je to neposredno pre nego što je rat buknuo. Ali, bez obzira na to, sećam se koliko je publika bila fantastična i baš zato sam uzbuđen što sam dobio šansu da se vratim. I to na Beogradski džez festival, pogotovo zbog činjenice da ima dobru reputaciju među muzičarima. Spremam veoma širok repertoar sa triom u kome su i Leri Grenadir i Bil Stjuart.
Odrasli ste okruženi muzikom, ali, za razliku od većine članova Vaše porodice, koji su trubači, izabrali ste gitaru?
Mogla je to da bude i truba. Gitara je za mene neka vrsta uređaja za „prenos”. Uvek sam više bio zainteresovan za ideje nego za gitaru. Znam da postoje ljudi koji su potpuno ludi za tim instrumentom zbog toga šta predstavlja u opštoj kulturi – ali za mene je to oruđe putem koga zvukovi iz moje glave dolaze do sveta. To mi je bila vodilja, a muzika je za mene oduvek predstavljala čisto zadovoljstvo. I stalno sam stremio da naučim koliko god mogu o sviranju i muzici samoj.
„Da nije bilo ’Bitlsa’, ne znam da li bih uopšte bio muzičar”, rekli ste jednom…
Veliki deo cele te priče jeste hronologija. Imao sam osam godina kada su „Bitlsi” stigli u Ameriku i odjednom je sve u vezi sa gitarom i tom vrstom muzike meni postalo zanimljivo. A deset godina, koliko je bend proveo zajedno, za mene je kreativno najplodniji period modernog doba.
Da li je trenutak kada ste se priključili kvartetu Gerija Bartona bio prekretnica za Vašu karijeru?
U svakom smislu. Bilo je to kao da sam se pridružio „Bitlsima”! Samo pomisao da ću ikad imati šansu da nastupim s njima bila je neverovatna, ali da počnem da sviram s njima u 18. godini bilo je prosto zapanjujuće.
Kako je došlo do toga da počnete da razvijate nove vrste gitara i da se zainteresujete za sintisajzer kao značajan instrument za džez?
Gitara je neka vrsta potpuno otvorenog koncepta. Ako počnete da razmišljate o tome šta gitara predstavlja različitim ljudima, to je, bukvalno, nepregledno polje. Može biti sve. Tu vrstu fleksibilnosti video sam kao veliku moć, na kojoj sam pokušao da izgradim sve. A od kada sam prvi put uključio instrument u struju, petljam se sa dugmićima i žicama. Nije to meni neki strani „dodatak”, to je esencijalno za ono što radim. Prirodno mi je da pokušam da iskoristim sve što mi je dostupno kako bih ostvario željeni muzički efekat.
Gotovo čitav život proveli ste „na drumu”. Svirate između 120 i 240 koncerata godišnje. Da li imate osećaj da ste nešto u životu propustili zbog stalnog odsustva od kuće i šta Vam, s druge strane, pružaju nastupi?
Život koji sam proživeo je fantastičan i činjenica da sam dobio toliko šansi da sviram i učim je nešto što ne uzimam „zdravo za gotovo”. Svaka svirka je za mene najvažnija svirka koju ću ikad održati. I takav pristup imam svake večeri.
Jelena Koprivica
objavljeno: 07.10.2011.
