Izvor: Politika, 25.Feb.2015, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sviram deset pesama odjednom
Volim kratke a moćne stihove pesama, duge mi ne odgovaraju, jer sviram gitaru, pa mi je teško da pamtim mnogo stihova
Djuk Garvud je ovog puta u Beogradu zatekao spremnu publiku. Prethodni put kada je dolazio sa Markom Laneganom, malo ko je znao za tog bluzera novog kova i vrsnog gitaristu. Preksinoć su očekivanja i za njegov nastup bila visoka kao i za Laneganov, sa kojim je opet doputovao. Sa njim počinje da radi i na drugom zajedničkom albumu, na kojem će pevati više >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nego na prvom.
Do sada ste mahom sve svirali sami, a na poslednjem albumu „Heavy Love” angažovali ste više saradnika. Da li ste osećali da je ovim pesmama potreban i „pogled sa strane”?
Dženi Bet iz benda „Savages” se sama ponudila, a mene upravo sada privlače ženski glasovi. Ranije sam bio sam, pa sam i svirao sam. Ali, kada jedna osoba sve svira, snimak gubi na nečemu. Drugi donesu malo magije.
I vaši raniji snimci, na kojima ste sve svirali sami, tekli su kao da je tu ceo bend. Kako to izvesti slaganjem snimaka deonica koje je jedan čovek odsvirao zasebno?
Ne treba obraćati mnogo pažnje, već pustiti da se stvari dogode. Ne dozvoljavam sebi da deonicu na jednom instrumentu snimam iznova i iznova, jer tako samo postaje ukočenije. Uzimam prvi pokušaj, sem ako ne sadrži veliku grešku.
Koliko god drugi muzičari voleli da vas imaju uz sebe, gotovo nikad vas ne zovu da za njih svirate gitaru, vaše najjače oružje.
To me uvek iznenađuje. Ako neko u bendu svira gitaru, već imaju zvuk kakav žele. Zato me žele na „duvačima”, zbog kojih zvuče seksi, raskošnije i skuplje. Nije to loše, jer sve što umem na gitari zadržim za sebe.
Imate snažne rifove, ali i složeno prebiranje prstima kojima u melodiji otvarate meandre od kojih bi mogle nastati i zasebne pesme.
Moj prijatelj kaže da sviram deset pesama odjednom. Sve naviru zajedno, jer ne umem da ih izdelim na parčiće. Voleo bih da mogu ali dajem sve što imam u tom trenutku.
Čuvate samo pesme koje odmah upale ili nešto i ostavite da kasnije radite na tome?
Sačuvam ono najbolje. Ako ne zvuči odmah kako treba, može se kasnije vratiti u drugačijem obliku. Ali, ti delići moraju sami od sebe naći mesto u nekoj novoj pesmi. Ako se ne vrate prirodno, neću ih terati.
Odrasli ste u ruralnom Kentu. Da li vam je bilo teško da dođete do ploča koje ste želeli?
Srećom, moji roditelji su imali dobru zbirku. Mama je kupovala dosta bluza. Tata je imao „Soft Machine”, Frenka Zapu, Žana Lika Pontija, „Talking Heads”, „Pink flojd”, Lu Rida. Kasnije sam otkrio fri-džez i želeo da postanem Džon Koltrejn.
Koliko je muzika Azije, gde ste živeli, uticala na vas?
Bio sam na Tajlandu. Tokom borbi, oni na bubnjevima i duvačkim instrumentima izvode veoma uzbudljivu muziku. Učio sam i od monaha sa kojima sam svirao. Ali, većina ljudi tamo sluša „Creedens Clearwater Revival” i „Iglse”.
Šta je bila „Nova mašina za snove”, koncert-performans u Maroku? Zvuči kao ideja Vilijema Berouza.
Upravo tako. Ona je bila kao „Mašina za snove” Brajana Gajsina, ali mnogo veća, tri metra visoka, sa svetlima unutra. Marokanska grupa „Master Musicians of Jajouka” i ja smo svirali dan i noć dok je mašina radila. Ideja autora projekta Šezada Davuda je bila da svi gledaju televiziju i kompjutere da bi se opustili i došli do uzbuđenja, a „Mašina za snove” je trebalo da treptanjem opusti posmatrača i povede mu um daleko, zajedno sa muzikom. Davud je to snimio i prikazao na izložbi, ali on sada pripada bogatašima iz Dubaija koji su finansirali projekat. Voleo bih da još neko može da ga vidi.
Ko bi očekivao da neki šeik iz Dubaija plati za takvu umetnost?
Pa da. Ali, nisu me ni platili mnogo.
Ima li literarnih uticaja na vaše stihove?
Volim Berouza, njegovu „kat ap” tehniku i nadrealističku slikovnost uopšte. Pre svega, haiku poezija. Takođe i Bukovski i Karver. Volim kratke a moćne stihove pesama. Dugi mi ne odgovaraju, jer sviram gitaru, pa mi je teško da pamtim mnogo stihova.
Izjavili ste jednom da vam je to što se niste ranije proslavili spasilo život. Kako?
Bio sam glup, neprekidno „urađen”. Da nije bilo potrebno da naporno radim na svojoj muzici, razneo bih svoj um u paramparčad. Da sam kao mlad postao slavan, to bi se desilo iz pogrešnih razloga a ne zbog dobre muzike.
Vladimir Vukasović
objavljeno: 26.02.2015.
