Izvor: Politika, 01.Nov.2010, 23:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve je u krizi, što ne bi bio i rok
Armija tinejdžera okupila se na štandu izdavačke kuće LOM očekujući da im „Partibrejkersi“ potpišu svoju tek objavljenu monografiju „Srce kuca tu je“. Zoran Kostić Cane i Nebojša Antonijević Anton, koji svojim beskompromisnim stavovima skoro tri decenije „vaspitavaju“ generacije, ćaskali su sa svojim fanovima dok je u pozadini odzvanjao njihov hit „Kreni, kreni prema meni“...
Monografiju koja sadrži sve pesme ove grupe, nekoliko intervjua i preko dve stotine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fotografija, priredili su Cane, Aleksandra Milosavljević i Flavio Rigonat. Iako su neki od nas možda očekivali da će naslov knjige glasiti „Biti isti, biti poseban...”, njihova pesma „Srce kuca tu je“ odnela je prevagu:
– Srce kuca tu je. Znači, nismo umrli, još smo tu. Živi kroz epohe, iz jednog milenijuma u drugi... Muzika kao eliksir, vitalit... Baviti se muzikom znači ostati živ... – kaže Cane, frontmen grupe, za naš list i dodaje da su kroz sve društvene mene „Brejkersi” opstajali isključivo zahvaljujući dobroj i kvalitetnoj pesmi.
Odgovarajući na pitanje da li rokenrol još uvek ima snagu i poklonike kao osamdesetih godina, on potvrđuje da ima, i naglašava da rok još nije umro, ali da je u krizi.
– Svi su u krizi, pa što ne bi bio i rok? – kaže pevač i pita „da mi nismo uradili ovu monografiju, ko bi, ko još sluša Brejkerse...”.
Posle „staža“ od 28 godina, šta kaže sebi kada pogleda unazad:– Imali smo se rašta i roditi!
A čemu teži:
– Što se tiče grupe, da živimo još dugi niz godina, a privatno, da umrem u krugu porodice – odgovara Kostić u svom stilu, naglašavajući da tridesetogodišnjicu grupe, koja je za dve godine, planiraju da obeleže s drugovima koji vole to što oni rade. Dodaje da mu je drago što su mladi, rođeni devedesetih, njihovi sadašnji fanovi, i nada se da će „oni imati lakši život nego što smo ga imali mi“...
I svi ti klinci koji su prekjuče kupili njihovu knjigu shvatili su da bunt rokenrola nije bunt bez razloga, već neprestana i uporna borba protiv prosečnosti života. Kako rokeri navode u svojoj knjizi, vreme se ne sme trošiti bez cilja, već na traženje odgovora, koji će nam, kada dođe neko pravo vreme, i kada nas budu pitali šta smo radili, poslužiti da znamo da kažemo u šta smo uložili svoj život.
– Mi sviramo rokenrol u nekoj seljačkoj zemlji gde ti se čini da to nikom ne treba, kao da opančarima prodaješ imalin. Ali čovek ne može da pravi kompromis sa svojom ljubavlju... – naveli su muzičari u monografiji.
Govoreći o ovoj vrsti doslednosti, gitarista Nebojša Antonijević Anton nam kaže da njihova grupa može da iznedri još mnogo šta zahvaljujući upornosti i ljubavi prema muzici.
– Rokenrol je pre svega životni stav, da se ne prihvati sve što nam se nudi „zdravo za gotovo“. Nikad nismo imali utisak da radimo uzaludan posao, ali smo često ostajali bez energije, i nalazili se na sopstvenom dnu. Ali i to je dobro. Sa te tačke mogu dobro da se sagledaju stvari. Treba dati sve od sebe a ostalo dolazi samo, kao posledica.
S obzirom na to da smo razgovarali na Sajmu knjiga, čiji je ovogodišnji slogan „Pamet u glavu“, pitamo ih kada su ovo poslednji put sebi rekli:
– Svakodnevno, kad se probudim, „prelistavam“ postupke u svojoj glavi – kaže Anton.
– Uvek kada se setim da imam glavu! – kaže Cane.
M. Sretenović
objavljeno: 02.11.2010.
