Izvor: BalkanRock.com, 31.Dec.2017, 12:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šta redakcija Balkanrocka sluša

Previše puta smo bili u senci muzičara, koje smo svake nedelje propitivali šta je to uticalo na njihov razvojni put, koji izvođač je ostavio najveći pečat na njihovo stvaralaštvo, zbog čega, u kom trenutku, na koji način i ta slična pitanja. Stoga smo odlučili da propitamo sami sebe, da navedemo isključivo jedno muzičko delo koje nas je tajfunski oduvalo u momentu kada smo ga čuli. Mnogima je bilo teško da ga izdvoje, jer, dabome, ima ih pregršt, ali nekako je svako od nas najvrednijih >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << od celokupne redakcije Balkanrocka, iščerupao po jedan album.

Deftones – White Pony (2000)

Ovaj album mi je dopao šaka tek dve godine nakon objavljivanja. Zatekao me na početku srednje škole u periodu kada sam sedeo s “jednom dupe na tri stolice” i bauljao između tada popularnog nu metala (Staind, P.O.D., Linkin Park…), sveže otkrivene melodične strane Anatheme i Paradise Losta i upornih pokušaja da mi se “Amnesiac” i “Kid A” otvore kao pasijans. Od Deftonesa sam do tada znao par pesama i bilo mi je onako…možda previše haotično. A onda je došao “Pony” koji je, poput punačke radnice omiljene brze hrane, smešao sve moje tri strane sveta u jednu loptastu smesu za gurmansku pljeskavicu, razvuko tih 300 grama u savršen krug i bacio na skaru. Ukus je bio neverovatan. Savršena kombinacija težine, emocije i melanholije. “Change”, “Knife party”, “Digital bath” i “Passanger” su mi budili neke divne moljce u stomaku. Slobodno mogu da kažem da dobar deo svog sadašnjeg muzičkog interesovanja dugujem upravo Chinu i ekipi. Plus, moja ljubav prema njima ne jenjava i dan-danas.

Aleksandar Nikolić (novinar)



David Bowie – 1.Outside (1995)

Pre nekih desetak godina, jednog nedeljnog popodneva pred ručak, na TV-u (čini mi se da je bio u pitanju Metropolis) naleti spot gde izvesni poznati lik u crnom u nekakvom memljivom podrumu peva uz ekipu jezivih ćelavih kreatura u hipnotišućem ritmu. Bizaran spot sa raznim gadostima poput probadanja igala kroz obrve, nekakve bele tečnosti (za koju mi je tek kasnije bilo jasno šta predstavlja), kanibalizma i sličnih boleština probudio je neverovatnu radoznalost koju je još više okinula činjenica da je na kraju spota pisalo da je u pitanju Dejvid Bouvi (pesma je bila “The Heart’s Filthy Lesson”). Tada naviknut na onog klasičnog Bouvija iz sedamdesetih, mislio sam da je u pitanju greška. Malo istraživanja po netu bilo je dovoljno da se uverim da nema greške i da je Bouvi te godine radio nešto što se zove industrial i što kombinuje kontra-estetiku, rok i kompjutere. Dalje istražvianje pokazalo je da je album prati koncept o formi umetnosti kroz ubistvo i kanibalizam u distopijskom Londonu budućnosti. Priča prati detektiva Nejtana Adlera koji radi na slučaju otete devojčice Grejs i kao u svakom poštenom noiru upada u seriju ludila iz koje ne može da se izvuče. Bouvi na albumu maestralno radi karakterizaciju svih likova, od male Grejs do glavnog negativca Ramone A. Stoun. Jedinica koja stoji ispred naziva nagoveštavala je da je ovo prvi u nizu albuma koji pokrivaju priču o distopijskom londonskom podzemlju, ali kao što znamo, do nastavaka nikada nije došlo. Kada je u pitanju sama muzika na ovom avangardnom remek-delu, jedna reč je bitna – slojevi. “Outside” je poslednji Bouvijev album na kome je radio sa Brajanom Inoom, a ujedno i prvi album posle relativno izgubljene komercijalne faze s početka te decenije. Budući da je u postavi muzičara imao sam krem svoje istorije (Majk Garson na klaviru, Rivs Gabrels na gitari, Sterling Kempbel na bubnjevima, itd.) ovde vas čekaju neke od najzanimljivijh deonica i muzičkih fraza u Bouvijevoj karijeri. Kombinacija industrial bubnjeva, gitare koja je natopljena distorzijom i efektima, avangardnog džez klavira i Bouvijevog pevanja koje je čas tu da stvori pop hit, a čas istražuje mogućnosti ljudskog glasa u maniru Skota Vokera daje žanr albuma koji nikako nije lako definisati, iako se među kritikom i fanovima album računa u industrial. Na sve ovo treba dodati da je Bouvi poslovično eklektičan pa ima uticaja potpuno opskurnih stilova i umetnika. Ako ste ikada čuli onu čuvenu floskulu da je Bouvi rokenrol kameleon, na ovom albumu je u okviru pojedinih pesama deset puta premašio tu konstataciju. Posle ovog albuma ništa nije bilo isto. “Outside” je čudo koje se istražuje i dan danas. Iako sam prošao kroz solidan broj i konceptualnih i industrial albuma, ništa slično nisam našao. Jedino Bouvi ume da napravi avangardni album koji će u isto vreme da učini da se osećate i dobro i nelagodno. Posle ovako serviranih bizarnosti, ne postoji dovoljno avangardna muzika od koje ću lako da odustanem. Ovo je, inače, album koji je iznedrio jednu od najsporijih pesama Dejvida Bouvija (“The Motel”), ali i pesmu uz koju se na turnejama obično pravila šutka (“Hallo Spaceboy”). Album nije sniman za to vreme, nije ni za ovo, a za jedno 20 godina možda sebi nađe mesto negde. Bouvi u najčistijem obliku.

Miloš Cvetković (novinar)

Moskri 77 – 05 (2006)

Iz univerzuma najštrokavijih, ovo je the worst of the worst, koji je defitinivno zvezda vodilja svega onoga što jurim u drugim muzičkim ostvarenjima. Naime, ovaj posthumni album, posvećen regionalnoj underground ikoni Davoru Bobiću Moskriju, prikazuje najbolju moguću simbiozu rock’n’rolla, punka and rapa, dok njegova šeretska zavodljivost, kroz stihove i matricu, izvlači koštanu srž samog hardcore žanra, koji, jebeš mi sve, ni u jednom drugom albumu – da li to bio svetski ili regionalni – nisam čuo. Takođe, odgovorno tvrdim da ne postoji ništa slično ovom psihoaktivno neprevaziđenom, toliko sirovom i toliko nenadmašnom remek delu; stoga je to nešto što ću, verujem, slušati i sa 77 godina. Ako budem živ.

Nikola Krstić (novinar)



Kurvini sinovi: Protestne pesme (1994)

Kako je nastajala Komunina edicija pod naslovom YU retROCKspektiva možemo samo da nagađamo; možemo da pretpostavimo da su jadne i bedne ’93. Peca Popović i Bogoljub Mijatović od beznađa pokušali da pobegnu u svojevrsni pokušaj podvlačenja crte pod sve ono što se na ovim prostorima sviralo od početka šezdesetih do ’91. Tako su u okviru YU retROCKspektive objavljene kompilacije jugoslovenske muzike šezdesetih, akustičarske muzike, etno roka, progresivnog roka, hard roka, novog talasa, balada, pevačica i bendova sa ženskim vokalima te protestnih pesama. Daleko od kompilacija koje predstavljaju idealne antologije različitih žanrova jugoslovenske scene, skupa posmatrani ovi albumi do danas ostaju nešto najbliže antologiji jugoslovenskog roka objavljenoj na nosaču zvuka. Poslednji album edicije, Kurvini sinovi: protestne pesme, obuhvata radove nekih od najznačajnijih autora jugoslovenske protestne pesme – Bore Đorđevića, Džonija Štulića, Đorđa Balaševića, tandema Sekson – Karajlić, Zorana Predina, Pera Lovšina, Milana Mladenovića, Radomana Kanjevca, Marka Brecelja, Elvisa J. Kurtovića, Boška Obradovića, Aleksandra-Lekija Cvetkovića i vazda potcenjenog Miroslava Drljače Rusa. Istina, moglo se na albumu mesto „Amerike“ Džukela – jedine snimljene pre raspada SFRJ i jedine koja se svojom nesputanom žestinom nije sasvim uklopila u poetičnost ostalih komada – posegnuti za kojim komadom Arsena Dedića, Prljavog Kazališta, Idola, Parafa, KUD Idijota ili Ramba Amadeusa (mada su pojedini od pomenutih aktera jugoslovenske scene našli svoje mesto na kompilaciji Niko kao ja: jugoslovenski novi talas iz iste edicije), možda postoje pesme većeg društvenokritičkog, satiričkog, naposletku artističkog dometa Elvisa J. Kurtovića od „Hajla Selasija“ („In Our Country“?) i ITD Banda od „Majke zemlje“ („Ponoćne vijesti“?), no i ovakav izbor predstavlja solidan presek jugoslovenske protestne pesme, u krajnjem slučaju jugoslovenskog rok pesništva. On je dobra ilustracija važnosti pisane (pevane) reči u jugoslovenskom roku – važnosti veće no što je bila na Zapadu – i svih osobenosti domaćeg rok izraza uslovljenih specifičnim okolnostima razvoja naše scene. Ovoj se kompilaciji rado vraćam kada se osetim bespomoćan pred nasiljem i nepravdom; ona me podseća da se moji heroji nisu pokorili mraku. Talon nose ružni i opaki, s nečuvenom moći da tjeraju što zažele, mnogo ih je i strašno galame, obično razbiju sva ogledala na koja naiđu, da ne ostane ni pomen na ljepotu. No lepota se ne da, ili je, vaspitavani od naših rok junaka, ne damo mi.

Petar Kostić (novinar)



Tinariwen – Elwan (2017)

Švrljam jedne večeri po youtube kanalu KEXP-a i naletim na ove momke, pojma nemam šta pevaju ali mnogo su dobri. Nikad mi nije palo na pamet da ću slušati kao lud nekog iz Malija, država koja se nalazi u sred jebene Sahare ima vrhunski bend. Iako nisu nastali u Maliju već u Alžiru, koji je takođe maltene pustinja i samo pustinja, nakon revolucije Tuarega (naziv za pripadnike berberskih plemena) članovi benda su se vratili u Mali i ubrzo su stekli popularnost u celom svetu. Sam naziv benda „Tinariwen“ može se prevesti kao „pustinje“, što je i sasvim logično kad svaki dan samo to i mogu da vide. A njihov album „Elwan“ koji je izašao ove godine prva je stvar koju sam slušao i zarazio se. Glavni elementi njihove muzike su melodija i ritam tradicionalne muzike Tuarega za koju nisam ni znao da postoji dok nisam čuo bend, a može se čak primetiti i uticaj velikana poput Led Zeppelin i Dire Straits. Mislim da se nisam osećao ovoliko dobro slušajući bend još od pre 100 godna kada sam prvi put otkrio ko je Manu Chao i mumlao „Desaparecido“ po ceo dan.Od pesama sa albuma preporučujem da čujete “Sastanàqqàm”, “Ténéré Tàqqàl” i “Assàwt”. Možda grešim što sam ih nazvao „momcima“ na početku jer su svi matori, mada šta ima veze, bitno da je muzika prelepa.

Filip Pavlović (novinar)



Damien Rice – “O” (2002)

Priču o ovom albumu moram započeti citatom moje fiktivne srodne duše Roba Fleminga ili Roba Gordona (zavisi da li ste čitali ili gledali High Fidelity): “Šta je bilo prvo: Muzika ili patnja? Jesam li slušao takvu muziku zato što sam bio ojađen? Ili sam bio tužan zato što sam slušao setnu muziku?” Jednom sam nespretno izjavila da ne volim muziku koja me čini srećnom. Mada to nije sasvim tačno, svakako mislim da tužne pesme mogu da budu mnogo iskrenije. Dok se sreća može lako izimitirati brzim ritmom i pevljivim tekstom, tuga je daleko sirovija emocija koja se teško može odglumiti, a niko ne “peva tugu” bolje nego irski kantautor Damien Rice. Prvi put sam se susrela sa njegovom muzikom pre nekih deset godina (verovatno i više, ali me sramota da napišem koliko sam matora) u seriji koje se više ni ne sećam. Kako mi je u tim studentskim danaima pristup brzom internet bio luksuz, nisam nešto dalje od toga istraživala. Zamislite moju radost kada sam ga pre godinu dana ponovo otkrila. Na svom debi albumu ogolio nam je svoju dušu, i predstavio pesme poput “Delicate”, “The Blower’s Daughter”, “Volcano”, “Older Chests” i “Amie”. Ipak, meni se najviše istakla pijana elegija o izgubljenoj ljubavi “Cheers Darlin” , koju je obavezno slušati u mračnoj sobi i uz čašu (flašu) vina, a ako vas kombinacija gitare, violine, predivnog teksta i glasa Damiena Ricea ne rasplače, možda treba da proverite suzne kanale.

Dragana Prica (urednik)



Modest Mouse – This is a long drive for someone with nothing to think about (1996)

Bio sam srednjoškolac, više vremena provodio na skejtu nego bilo gde drugde, a po skejt fimovima se je konstantno pojavljivao neki bend skakutave melodije, haotičnih aranžmana i prečesto histeričnih ispada. Nekako nikada nisam više pažnje obraćao, dok me majka nije pitala koja je pesma išla u tom trenutku, a to je bio upravo “Drammamine”, melanholična pesma o tripu na poznatom leku za mučninu u toku vožnje, sa prvog albuma, o kome je ovde reč. Ja potražim, i otkrijem jedan šizoidni, manično-depresivni bend, koji je u tom trenutku, a i danas savršeno odgovarao mojoj ADHD ličnosti. Zanimljivost jeste da je na vinilu bila pesma “A Manic Depressive Named Laughing Boy”. Ovo je jedan od onih bendova, koje mogu uvek i svuda da slušam, ako treba i celu diskografiju, od prve do poslednje pesme, i uz “Deftones” mi ostaje večito omiljeni bend.

Ivan Dinić (fotograf)



My Bloody Valentine – Loveless (1991)

Lista najboljih u mom slučaju izgleda ovako:

Najbolji album: Loveless – My Bloody Valentine

Najbolja pesma (u ovom slučaju i najbolji rif ikada odsviran na gitari) – Search & Destroy – Iggy and the Stooges

Najbolji bendovi (jebi ga nemoguće je odlučiti) – Ramones i Dinosaur Jr.

Plaši me malo što se ova lista godinama unazad ne menja, naročito ako uzmem u obzir broj godišnje preslušanih albuma. Može se reći da sam se skrasio, barem u muzičkom pogledu. Odabir albuma za ovu listu je bio ne najteži zadatak koji sam imao ove godine, ali svakako ga mogu staviti u top 5. Kako je u pitanju prva lista u kojoj redakcija piše o tome šta sluša, na kraju sam odabrao onaj kome se svake godine, ili pak meseca, vraćam iznova i iznova. Kevin Shields je čovek o kome se mnogo toga može reći, a verujem da ga mnogi smatraju ludakom, ili u najblažem slučaju frikom i to nije daleko od istine, koliko god dotičnog smatrao za genija. Nakon debi albuma „Isn’t Anything“ koji je prošao realtivno okej i kod publike i kod kritike, Shields je krenuo u dug (kasnije će se ispostaviti ne najduži u karijeri), mukotrpan, pakleno skup i slobodno se može reći sulud proces. Snimanje albuma „Loveless“ trajalo je dve godine, bez većih pauza, promenjeno je 19 studija i procenjuje se da je koštao oko 250000 funti. Trošak koji je izdavačku kuću Creation doveo skoro do bankrota. Rezultat je bio maestralan, daleko van vremena u kom je objavljen, krajnje upečatljiv i po mnogo čemu specifičan. Uzmimo u obzir samu produkciju albuma… Vokali nisu u prvom planu, budimo realni često nisu ni u kakvom planu, gitare su potpuno haotične, često izbijaju iz mixa, na momente i previše. Sve ukupno album zvuči kao kada skinete naočare za vid, a dioptrija vam je barem 1 i po. Album sam preslušao nebrojano puta do sad i svaki put otkrijem neki novi zvuk, makar to bio i neki sekundu dug minimalni detalj. Teksture koje je Shields uspeo da nasnimi na ovom seminalnom albumu za razvoj shoegaze muzike, ostavljaju bez teksta. Na prvo slušanje bio sam siguran da se radi o brdu semplova na koje je bend lepio ostale instrumente i vokale. Međutim, nakon čitanje članaka i intervjua, kada sam shvatio da je Shields većinu zvukova snimio na gitari, te da mu je nekad trebalo i nekoliko sati da snimi običan feedback koji se možda čuje na par sekundi, ostao sam bez teksta. Moje poimanje gitare kao instrumenta nakon toga je promenjeno za sva vremena.

Uroš Kostić (novinar)



Tesseract – Polaris (2015)

Dugo sam razmišljala o tome koji album da predstavim kao sebi značajan iz nekog razloga, i eto, igrom slučaja izbor je pao na djent album. Možda ste očekivali gotik, ha, kako sam vas iznenadila. Šalu na stranu, prebiranje po mojim omiljenim gothic/doom/symphonic albumima (ko me iole poznaje, ovo mu je sasvim jasno) bi verovatno trajalo toliko, da bi vam moj deo rubrike stigao za specijal za narednu godinu. Ili onu tamo. I završio bi se verovatno potpuno subjektivnim glorifikovanjem Amorphis-a ili My Dying Bride-a, uz udaranje glave o sto prilikom izbora naj od naj. Zbog toga, a i drugih razloga, koje ćete saznati dok budete čitali nastavak mog pisanija, odlučila sam da predstavim nešto novije (u mom muzičkom ukusu a i po godinama relativno novo izdanje). Djent (onomatopeja zvuka koji ispušta gitara) kao poseban stil progressive metala, kao i sve ostalo, nalazio je i na kritike i na pohvale. Legenda kaže da nas je u svet djenta uveo Fredrik Thordendal, gitarista benda Messhuggah, a TesseracT, kome je posvećen moj deo rubrike, smatra se jednim od važnijih bendova ovog žanra. Tesseract je osnovan 2003.godine u Milton Keynes-u u Velikoj Britaniji. Bend trenutno čine Daniel Tompkins (vokal), Alec Kahney (lead gitara i produkcija), James Monteith (ritam gitara), Amos Williams (bass, prateći vokali), i Jay Postones (bubanj, perkusije). Iza sebe imaju par singlova i tri studijska albuma. Bend je na godinu-dve menjao pevače, te ih ukupno, bivših, ima četvoricu. Tompkins je bio na ovoj poziciji prvo od 2009-2011, zatim ga je smenio Ashe O’Hara, da bi se 2014. ponovo latio mikrofona, i ostao u bendu do danas. Bez obzira na toliku promenu pevača, bend se držao svog stila kroz sve albume, samo popravljajući kvalitet zvuka. Kada sam prvi put čula Polaris (izdat 18.septembra 2015. za Kscope), shvatila sam da nije ličio ni na šta što sam u svojoj dugoj istoriji slušanja metala čula. Na prvo slušanje kupio me karakterističan zvuk gitara i basa, kao i Tompkinsov vokal, iako mi je, kada sam kasnije istraživala bend, O’Hara zvučao bolje na klipovima sa lajv nastupa. Fenomenalna sinteza melodije i moći, besa i lagane vožnje. Tekstovi su nabijeni emocijama i upotpunjavaju čitav doživljaj albuma. Tompkins je počeo sa kombinacijom clean i harsh vokala, mada su na Polarisu, njegovom povratničkom albumu, zastupljenije clean deonice. Bend je sam svoj majstor, pa pored pisanja tekstova, sami rade produkciju, miks i master svog materijala. Poslednje što se čulo od njih je singl Smile, izbačen juna 2017. Bend je izjavio da je singl nezavršen (okej, 3 i po minuta za djent pesmu i deluje nezavršeno), i da će se dalje dopunjavati i razvijati do uključivanja na novi album na kome rade. Ja jedva čekam da čujem šta su pripremili, i uz preporuku da poslušate nešto novo, šaljem djent pozdrav za sve vas koji volite čudnu muziku, novine i ne bojite se da proširite muzičke vidike.

Tatjana Kostić (novinar)



Rammstein – Reise, Reise (2004)

U vrijeme kad se na MTV-ju još mogla čuti neka glazba, većinu mojih vršnjaka, uključujući i mene, fascinirala je pjesma „Ich Will“ i njen nezaboravni video. Nesumnjivo neprikladan za taj uzrast i tim više zanimljiv, Rammstein nas je zagolicao već tada za vrijeme albuma „Mutter“, ali na mene je ipak snažniji utjecaj imao „Reise, Reise“. Taman sam krenula u srednju školu i moje višegodišnje „učenje“ njemačkog jezika trebalo je postati malo ozbiljnije, tako da je „Reise, Reise“ izašao u savršenom trenutku. Sjećam se da sam na tadašnjem bijednom dial-upu s bijednom 56k internetskom vezom pronašla sve tekstove, printala ih i kroz par mjeseci naučila napamet. Pri svakom preslušavanju čula bih nešto novo, potražila i naučila neku novu nepoznatu riječ, i izgubila još malo dječje nevinosti. dotični album nije mi samo otvorio vrata u svijet žešćih žanrova glazbe, već je izravno utjecao na moj život pružajući mi je motivaciju koju nisam pronalazila u školi. Neću reći da su Till i ostatak ekipe kompletno zaslužni/krivi za to što sam danas germanist, ali odigrali su bitnu ulogu. Kako to obično biva, s vremenom sam počela slušati neke druge bendove i skroz zaboravila na ovaj album, ali nekoliko godina kasnije odlučila sam ga ponovno preslušati, ovaj put s drukčijim ušima i stavovima. Tekstovi su mi sada imali više smisla, njihov morbidni smisao za humor bio mi je smješniji, sama glazba je u meni izazvala ugodnu nostalgiju, a čitavi sam album mogla cijeniti na jedan sasvim novi način. Rammstein i „Reise, Reise“ bili su važan dio mog odrastanja i imali veliki utjecaj pri mom odabiru životnog puta – i zbog toga će uvijek imati posebno mjesto u mom srcu. Stoga ostanite u školi, djeco, i slušajte Rammstein!

Ana Šperkov (novinar)



Therion – Theli (1996)

Kada ste bukvalno ceo svoj život, na ovaj ili na onaj način, u svetu muzike, najteže je odabrati samo jednog izvođača i kroz tu prizmu predstaviti zvuk koji vašim ušima najviše godi. Odavno se ne ograničavam žanrovski, bitnija mi je sama priča koju muzika nosi u harmoničnom skladu sa tekstom, energija koja izbija iz tog sinkretizma. Na prvu bi to bila lista od nekih minimum desetak izdanja na kojoj bi se, rame uz rame, našli In Flames, Eluveitie, Orphaned Land, Therion, Lacuna Coil, Metallica, Dropkick Murphys, Walls of Jericho, Cruachan, Doro, Garbage, Loreena Mckennitt… Ali, promišljajući o tome koliko često neke od omiljenih izdanja preslušavam, shvatila sam da bi logičan izbor ipak bio Therion i album Theli koji sam, na početku srednje škole dobila na kaseti od tada novostečenog drugara. Pozitivan odgovor na pitanje “Je l’ bi htela da čuješ horove u kombinaciji sa metalom?” otkrio mi je jedan potpuno novi svet. Kako je to bilo vreme kada je retko ko imao računar, a kamoli Internet, bilo je zaista teško doći do novog izdanja nekog benda, te smo tada aktuelni album Theriona, Deggial, svi presnimavali na kasete sa jedinog diska u gradu koji je iz Beograda doneo stariji brat mog školskog druga. Pesma koja me je sa Theli-ja osvojila na prvo slušanje bila je “The Siren of the Woods”. Bogatstvo atmosfere kojom ova pesma pleni od samog eteričnog uvoda do grandiozne kulminacije pri kraju, te instrumentalni varijeteti u prelazima, epsku dužinu same pesme čine potpuno zanemarljivom. Uzevši u obzir dosadašnji opus benda Therion, album Theli svakako je jedan od najznačajnijih u njihovoj diskografiji. Na albumu se nalaze i sjajne “In the Desert od Set”, “Cults of the Shadow” i kultna “To Mega Therion”. Mislim da smo upravo mi (mala ali odabrana ekipa iz srednje škole) bili najsrećniji ljudi u Univerzumu kada je Therion, pre deset godina u beogradskom SKCu, na koncertu u okviru rođendanske turneje, izveo uživo ceo Theli album.

Ivana Božić (urednik)



The Greenhornes – **** (Four stars) (2010)

Iskreno nisam ni planirao da pišem za ovu rubriku, jer pored manjka vremena ovo predstavlja pretežak zadatak za mene. Pojednostavio sam ga čim sam u svom telefonu pronašao davno zaboravljeni biser, američke garažne četvorke The Greenhornes ili kako ih Žikica Simić naziva, poslednjih rokenrol heroja. Poslednjih rokenrol heroja? DA! Bez razmišljanja sam izabrao baš ovaj album, “Four Stars”. Zašto baš njega? Pa album, pored najružnijeg covera (na naslovnoj strani je nacrtana glava otvorenih usta leoparda) ima sve što bi jedan rokenrol bend trebao da sadrži. Oštricu, melodiju, psihodeliju, baladu, energiju, bolest. Ovo je inače poslednje studijsko izdanje momaka iz Ohaja, pa je možda i zato meni najdraže. Jack White je eto jednog sunčanog dana prestao da im producira sve albume i uzeo ih pod svoje, “rasturio”, i oformio supergrupu The Raconteurs. To je jedini razlog zašto ne gotivim Jacka. Elem, vratimo se na album. Album sadrži 12 bezvremenskih pesama koji zvuče kao da su napisane i odsvirane te teške 1966. Ili eventualno ove godine. Jeste, u pravu ste, bend gaji taj retro rokenrol zvuk, bluz sa primesama savremenih alternativnih gitarskih tendencija, ali to je baš ono što jedan bend treba da ima. Inače, te jesini 2010. godine kada se album pojavio osrednje je prošao kod kritike. Snažno otvaranje albuma sa “Saying Goodbye”, nastavlja sa ultimativnim garažnim hitom “Under Estimator”, a počev od “Go Tell Henry” i kako se album bliži kraju, momci spuštaju loptu i sve više zalaze dublje u pop psihodeliju i baladu. Pop se najviše oseća u baladama i ovom albumu je samo dao mašnicu. “Cave Drawings” je pravi biser ovog izdanja, prava filmska muzika, a predposlednja “Get Me Out of Here” je bitlsovska “All We Need is Love” 21. veka.

Nemanja Đorđević (urednik)



Damir Urban – Žena dijete (1998)

Kada je kolega Nikola predložio da, umjesto muzičara, mi iz redakcije pišemo o albumima koji su nas oblikovali i koji su ostavili najupečatljiviji trag, pomislila sam da će mi trebati i mjesec dana da odlučim koji će to album biti. Jer svaka moja nova faza imala je i „najbolji album na svijetu“ u tom trenutku pa se odabrati jedan od svih tih najboljih nije činio kao lak zadatak. Sada kada je to trebalo i realizirati, prvi za kojim sam posegnula bio je „Žena dijete“ i na prve taktove uvodne „Romeo (intro)“ znala sam da je to to, da nema potrebe dalje tražiti. Album je to kojemu se uvijek vraćam i svaki put mi za uho zapne nešto što se čini novim, jer silovanje repeata kod Urbanove muzike ne dovodi do izlizanosti i zasićenosti, nego je tu žeđ za još. Ono što sam voljela prije više od deset godina kada sam otkrila ovaj album (a volim i sada) jesu predivne jezične igrarije kroz koje se nekada teže, nekada lakše prolazi, ali koje u određenim trenucima pogađaju tamo gdje trebaju. Damir pjeva o ženama tako nježno i snažno pa malo tko može ostati potpuno ravnodušan na stihove kao što su oni u „Žena dijete“: „Žena dijete postaje/uvijek kad je ostave./Budi nježan,/to je najmanje što možeš/dok na horizontu sumrak krilom dotiče more.“ Nikako ne smijem zaboraviti spomenuti ni „Odlučio sam da te volim“, meni najljepšu domaću baladu, koja zna dotući stihovima: „oprosti mi što odlazim/ja nikada ne ostajem“. Uz Urbana koji je bio zadužen za tekst i muziku te producenta i snimatelja Damira Lukića Lukyja, ovo je izdanje prava rock poslastica za sve one koji su spremni čuti nešto specifično što i nakon 20 godina zvuči svježe. Ako se možete prepustiti, svaka pjesma odvest će vas na neko drugo mjesto.

Dajana Lerić (urednica)

Nastavak na BalkanRock.com...