Izvor: BalkanRock.com, 18.Dec.2016, 14:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta muzičari slušaju: Damjan Babić (Crvi)
Nakon nedavno objavljenog singla “Lažem i kradem” i vrlo uspešnog koncerta u Božidarcu, Crvi nastavljaju sa radom na svom debi albumu, a za rubriku Šta muzičari slušaju, njihov lider, gitarista i vokal Damjan Babić (nekadašnji član bendova Kriške, Tussilago i drugih), odabrao je nekoliko albuma koji su značajno uticali na njega.
The Jon Spencer Blues Explosion – Orange (1994)
Ova ploča je za mene bila prekretnica. Naučio >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << sam da je okej falširati, ako falširas ubedljivo i sa stavom. Bek, Bisti Bojsi i Džon Spenser su mi otvorili vrata prema crnačkoj muzici. Ti bendovi, američka belačka aristokratija, nudili su fin otklon od sterilne mejnstrim grandž estetike. “Orange” me je usmerio ka Moutaunu, Dilanu, Gan Klabu, Bed Sidsima, Krempsima.
Nick Cave and the Bad Seeds – Kicking Against The Pricks (1986)
Rani Sidsi i The Birthday Party – to najviše volim od Kejvovog opusa. Kaver albumi umeju da budu simbol nedostatka kreativnosti, ali to ovde nije slučaj. Sidsi konačno imaju dobrog bubnjara koji ume da svira dinamiku, i Kejv je tada, ja mislim, dobio bend kakav je oduvek želeo. Sve je bilo na mestu. Ima genijalnih obrada, ali su meni uvek bile zanimljive “neuspešne” pesme. Pesme koje Kejv ne može da savlada. Plakao sam od smeha kada sam čuo njegovu interpretaciju “Something’s Gotten Hold Of My Heart”.
Spacemen 3 – Recurring (1991)
Poslednji album Spejsmena je posebno mekana, uglavnom milozvučna ploča. Opojna. Bogat, oplemenjen zvuk. Nisu više samo psihodelični garažni bend. U stvari, ovaj album je trebalo da nazovu “Taking Drugs To Make Music To Take Drugs To”! Pitove pesme su genijalne, a Džejson je još dublje uronio u – “Oh, Bože! Tužan sam i rokam se u venu”. Ali Spejsmeni to najbolje rade – cinična, satirična distanca od otrcane rokenrol džanki ikonografije.
Elliott Smith – Either/Or (1997)
Kad smo već kod otrcane džanki estetike… Ali kad se to pomeša sa egzitencijalizmom, Kjerkegorom i prelepim harmonijama, ume da bude veoma ubedljivo. Uvek mi je bilo gadno to Eliotovo kukanje, ali kad ti život pruži malo propasti – Eliot, propast i ti postajete najbolji prijatelji. Perfidno je pisati pesme koje propagiraju tu laž ranjenog romatičara-ovisnika. Ako ti neko slomi srce, drži se dalje od Eliota Smita.
Death in June – Rose Clouds of Holocaust (1995)
Nije lako koketirati sa fašizmom, fašističkim simbolima i runama. Daglas Pirs je ozbiljan intelektualac, fetišista. Njegov pristup pankerskom, anti estblišment stavu je besprekoran. Svet ovog benda je lep i užasan. Proklet. Meni neodoljiv.
Animal Collective – Sung Tongs (2004)
Gledao sam ih nekoliko meseci pre izlaska ovog albuma. Taj koncert nikada neću zaboraviti. Kao paganski ritual. Nosili su maske i bili u nekom svom transu, odsvirali su dve pesme sa albuma i onda pitali da li mogu da džemuju. Niko iz publike nije odgovorio – samo smo blenuli i ćutali, bend je to prihvatio i improvizovao do kraja nastupa. Bilo je malo morbidno, čak iritantno. Besprekorno.
Moram da citiram Harmoni Korina – “Don’t be mediocre. Give me something I’ve never seen before, from an angle I’ve never seen it from.”
Ovaj album mi je otvorio nebo. Kako su uspeli akustičnim gitarama, glasovima i diskretnom elektronikom da naprave nešto toliko originalno, autentično i neponovljivo? Da, to jeste psihodelija. Da, ima konvencija… ali sve je naglavačke, novo! Kakav besprekoran talent, kakva hrabrost!
Save
.jpg)
