Izvor: Politika, 01.Nov.2010, 23:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šorterizacija Beograda
Četiri dana glavni grad Srbije bio je (neki drugi) svet, a u programu koji je privukao za ovdašnje džez (i socijalne) prilike neuobičajeno veliku pažnju publike jedan koncert bacio je u senku sve ostale
Kada je pre pet godina obnovljen, Beogradski džez festival je postao (i do danas ostao) poligon na kojem se neprestano sudaraju vapaj za boljom (festivalskom) prošlošću i želja organizatora da se okrene aktuelnom trenutku u džezu, koji u dobroj meri i sam živi od stare >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slave. Nezahvalan je to posao. Pogotovo kada pravite manifestaciju za koju, ruku na srce, u Srbiji i ne postoji prava publika, s obzirom na to da džez klubova praktično i nema. U stvari, imamo više festivala nego klubova i džez bendova – zajedno!
U takvoj situaciji ovogodišnje izdanje BG džez festivala napravilo je pravi mali podvig okupivši tokom četiri dana veliki broj onih koji su bili spremni da podele svoje vreme (i novac) sa muzičarima koje nikada nisu imali prilike da vide na nekoj od ovdašnjih bezbroj televizija. S te strane, ova četiri beogradska džez dana delovala su poput svojevrsne „džez prajd parade“, gde se manjina izborila za pravo da sluša nešto drugo.
Da se razumemo, kod svih muzičkih festivala važi pre svega pravilo – koliko para, toliko muzike! I tu nema mnogo filozofije. Umetnički direktor festivala Vojislav Pantić i ekipa koja s njim realizuje ovaj projekat poslednjih pet godina odlučili su da ovaj put najveći deo tih para stave na jedan koncert, na Vejna Šortera i njegov akustični kvartet. Bio je to hrabar, pomalo kockarski potez, staviti polovinu svojih žetona na jedan broj. Ispostavilo se da je to verovatno bio i najbolji potez Beogradskog džez festivala u pomenutih pet godina.
Od kada je pre tačno deset godina prvi put pred publikom svirao u pratnji Danila Pereza (klavir), Džona Patitučija (bas) i Brajana Blejda (bubnjevi), Šorter je sa ovom ritam sekcijom uzdigao svoju muziku na nivo gde je malo muzičara u istoriji boravilo. U miru sa sopstvenim demonima koji su ga godinama terali da eksperimentiše sa svim i svačim, Šorter je danas dostigao muzički zen. Pre nekoliko godina, baš posle koncerta u ovoj istoj postavi, izjavio je: „Više me ne brine ako je nešto u mojoj muzici nejasno, komplikovano... Kad čovek dođe u određene godine, počne da se izražava tačno onako kako misli, bez obzira na to da li će ga drugi razumeti. Više mi se sviđa da u muzici budem nejasan, nego da sve moram da definišem. Cilj mi je da muzikom dodirnem beskonačnost, a nju je nemoguće definisati.”
Na svoj genijalan način, Šorter je muzičar koji objedinjuje mnoge vrline klasičnih kompozitora, od gotovo pučinijevskog osećaja za melodiju do Ravelove harmonijske kompleksnosti. Kada se tome doda virtuoznost instrumentaliste koji je prošao sve najznačajnije džez postave druge polovine prošlog veka, onda i nije teško proglasiti ovog 76-godišnjeg saksofonistu za živu legendu. Publika u Beogradu ga je tako i dočekala, ali je bilo pitanje da li će ga sa istim entuzijazmom i ispratiti, budući da Šorterova muzika nije uvek „lak zalogaj“. Praktično do poslednjeg mesta popunjena velika sala „Sava centra” bila je sigurno dobra inspiracija četvorici muzičara da otpočnu magično muzičko putovanje u nepoznato, koje je „u komadu“ trajalo 70 minuta, tako da oni koji su se tu našli samo reda radi (ipak je u pitanju svečano otvaranje!) i nisu imali pravu priliku da napuste koncert – ukoliko su to uopšte i želeli. A da je magija Šorterove muzike malo-pomalo obuzela gotovo sve u sali najbolje govori to da su muzičari posle svega odradili i dva „poštena“ bisa, uz frenetični pokušaj mnogih da ih dozovu i na treći!
Ono što je publika u Beogradu te večeri na otvaranju festivala imala prilike da čuje bila je muzička struktura koju je Šorter u suštini izgradio s ovim kvartetom još u vreme albuma „Footprints Live!” (2002). Otvorene harmonijske linije, u grubim crtama skicirane solo deonice saksofona koje su često samo kratki, sporadični komentar na zadivljujuću interakciju klavira, basa i bubnjeva, te neverovatna kompleksnost ritmova koja svaku deonicu pretvara u novi izazov. Ako se o Šorteru naveliko govori svuda, valja glasno ponoviti da su Perez, Patituči i Blejd bez ikakve sumnje (barem kada je u pitanju potpisnik ovih redova) već desetak godina najinspirativnija ritam sekcija u džezu. I baš zahvaljujući tome, Šorter će, kao nesumnjivo značajan kompozitor i instrumentalista, ostati upamćen i kao konceptualni vođa jednog od najdinamičnijih kvarteta s početka 21. veka.
Naravno da je posle ovakvog starta sve na festivalu moralo da bude „nizbrdo“. Daleko od toga da tu nije imalo šta da se čuje: švedska pevačica Rigmor Gustafson je predstavila dopadljiv program džeziranih pop pesama u pratnji gudačkog kvarteta, Kornelije Kovač je svoju muziku efektno provukao kroz nove aranžmane i (za ovu priliku) povremeno obojio džez notama, italijanski trubač Enriko Rava uvek ima šta da ponudi svojoj odanoj publici, holandski „Kraak & Smaak LIVE“ držao je publiku u dobrom raspoloženju dugo u noć, a od domaćih „Pannonia Project“ novosadskog basiste Vlade Samardžića zaslužuje pun respekt, baš kao i klupska atrakcija „Zerkman Big bang“ sa svojim naelektrisanim zvukom Novog džeza.
Od preostalih „glavnih aduta“ 26. BG džez festa, Čarli Hejden, još jedan iz galerije „legendarnih“, već dugo muku muči da pronađe neki novi izazov u svojoj muzici. Ono čime se predstavio beogradskoj publici u (takođe praktično do poslednjeg mesta popunjenom) Domu sindikata je, slikovito rečeno, poput prvih letećih mašina na pedale i pokretnim „mašućim“ krilima u odnosu na Šorterov supersonični mlaznjak! Hejdenov Quartet West je tokom 25 godina postojanja imao zvezdane trenutke, ali u njihovom muziciranju drugog dana festivala jednostavno nije bilo ni previše vatre da uskovitla te „ostarele note“, niti dovoljno „hemije“ da bi balade iz nekih prohujalih vremena zaživele novi život. Mnogo šta u nastupu ovog kvarteta bilo je te večeri predvidljivo i bez pravog izazova, „servirano“ sa sentimentalnom glazurom koja bi čitav koncert možda i izvukla u nekom klupskom ambijentu, ali ne i u velikoj dvorani. Uostalom, činjenica da su upravo završili album na kojem im gostuju pevačice čija je popularnost danas nesumnjiva najčešće je i pouzdan indikator tanušne inspiracije.
Za razliku od Hejdenove ekipe, pijanista Džejson Moren i njegov trio „The Bandwagon“ i te kako imaju šta novo da kažu. Oformljen pre tačno deset godina, ovaj trio je odmah preuzeo ulogu džez reformatora, a Moren je u očima mnogih postao „genije moderne muzike“ – novi Telonijus Monk! Naravno, svako poređenje je pre svega pojednostavljivanje, ali nema sumnje da je muzika koju Moren već deset godina proizvodi sa basistom Tarusom Metinom i bubnjarom Našitom Vestom gotovo uvek na granici između avangardnog i modernog, baš onako kako je to Monk svojevremeno uspevao da balansira. Njihov nastup poslednjeg dana u (još jednom ispunjenom) SKC-u bio je dostojan završetak uspešnog festivala, postmodernistički preko semplova spakovana muzika, drčna i samosvesna, virtuozna i stilski „upeglana“, baš kao i Moren koji nam je „uživo“ odškrinuo vrata budućnosti džeza.
Kada smo kod toga, 26. Beogradski džez festival je uprkos svemu (a posebno budžetu) ipak koliko-toliko odškrinuo vrata aktuelne svetske džez scene, iza kojih se krije još mnoštvo zanimljivih stvari, ali... kao što je već rečeno – koliko para...
Viktor Čikeš
objavljeno: 02.11.2010.
