Izvor: Politika, 03.Nov.2010, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sloboda oko podijuma
Kažu da se tamo negde u Nju Orleansu od džeza pravi pita. Od sočnog džeza kakav tamo kuvaju sigurno se može napraviti neka savijača ili pituljica, nešto što se mesi i uvija, ali ostaje neuhvatljivo, i to bi u Srbiji imalo svoju popularnost. Tako dolazimo do glavnog pitanja za svakog organizatora džez koncerta kod nas – koji džez je u Srbiji popularan?
Malo koji. Džez je sinonim za nepredvidljiv, gradski zvuk, najviše zasnovan na obećanju apsolutne muzičke slobode kroz umetnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << improvizacije. U njemu se stvari još uvek dešavaju, menjaju, evoluiraju, i niko ne oseća da su liste hitova i video spotovi nekom potrebni. Međutim, kod nas takva mogućnost nije baš najbolje prihvaćena od onih koji misle da je džez nešto o čemu se sve već zna. Upravo suprotno od onog što bi džez trebalo da bude, jedan značajan deo džezerske publike uopšte ne voli njima suvišnu slobodu koju on nudi. Pravi uspeh događaja kao što je Beogradski džez festival jeste u tome što je neku novu, svoju publiku navikao na neočekivano, i time vratio avanturu u poimanje džeza kod nas.
Džez muzičari i te kako cene svoju slobodu, što se može videti i u festivalskim garderobama. Rok koncerti donose svoje ludilo, slavljenje individualizma, pa i okršaje sa društvom, ali džez ima neponovljiv duh arhaične slobode, u kojoj je još uvek sve dozvoljeno. Tako se ponašaju i džezeri iza scene – kao da su je oni izmislili.
Budizam Vejna Šortera
Vejn Šorterov šef produkcije i tonac, perfektno pozitivan lik i jedan od glavnih razloga zašto je ceo bend sve vreme nasmejan, uspeo je da nam jezu niz kičmu protera na pet minuta pred početak koncerta. Na stranu njegovi usputni, nenametljivi komentari o budizmu, što je njegova religija izbora, kao i samog Šortera – baš kad je koncert bio predviđen da počne, na pitanje da li da pozovemo muzičare da izađu na scenu, šef produkcije kaže da to nikako ne radimo, jer će oni sami osetiti kad treba da izađu. Kako to? Po instinktu! Mislim da je taj pristup ipak malo previše liberalan, i bend nekako obaveštavamo da je vreme za izlazak – na malo klasičniji način, pokazivanjem pet prstiju za pet minuta do izlaska na scenu. I naš instinkt je prihvaćen.
Kako ste preživeli Hejdena
Čarli Hejden je bio ljubazan sa svima tek posle koncerta. Na tonskoj probi smo shvatili u čemu je njegova negativna reputacija zbog koje su nas svi menadžeri i muzičari na festivalu pitali „kako ste ga preživeli“. Neka to ostane velika tajna zanata, ali bilo je dugih trenutaka kad je i ovaj promotor razmišljao o tome kako bi bilo lepo da se nalazi makar na drugom delu grada, ako već ne planete. Ključno pitanje koje je mučilo inače na sceni izvanrednog Hejdena bilo je zapravo zašto svira u manjoj sali od Šortera i tu pomoći nije bilo. Olakšavajuća nije mogla da bude ni činjenica da se Dom sindikata kasnije pokazao kao dobar izbor po broju prodatih karata za ovakav koncert, te istorijski most ka 1971. i prvom izdanju ovog festivala na kome je Hejden svirao na toj istoj bini, čega se i on sa toplinom setio u uvodnom obraćanju publici. Ko zna šta se dešavalo između dve pomenute veličine nekada i negde u Americi šezdesetih...
„Viva Brasil”
Azimut su izgledom možda najviše ličili na putnike iz manjeg provincijskog grada, ali toplina kojom su komunicirali sa okolinom osvojila je sve ljude. Ovo je bilo lepo postignuće ako se uzme u obzir da ne govore nijedan šire poznati jezik, jer brazilski portugalski to nije. Jedan član sastava, Ivan Conte, pretpostavlja da ume da razgovara na engleskom, i mi mu verujemo – ali se sve vreme čini da ga je naučio iz komične TV serije, što verovatno i jeste, jer barata uglavnom frazama u rangu obraćanja na ulici i gradskom prevozu. Tim je komplikovanije bilo pažljivo im signalizirati da je vreme za scenu – opredelili smo se da im naznačimo taj momenat tako što smo im pokazali u pravcu bine, proprativši odsečan pokret rukom efektnim rečima „viva Brasil“, na šta su sva tri člana uglas odgovorila tihim, pobožnim „viva Brasil“ i istrčali da oduševe publiku.
Alis u mraku
Neki muzičari, pak, sebi daju toliko slobode, da i sami sebi postaju smetnja – dok je Enriko Rava istraživao samo Skadarliju, veći deo francuskog Nacionalnog džez orkestra bio je radoznao da istražuje ceo Beograd i neuhvatljiv do te mere da se i samo rukovodstvo sastava ponekad pitalo gde se nalaze neki od 12 muzičara, čak i dok je proba trajala – ovaj zadatak je postao znatno teži kad je u širem centru grada nestalo struje. I dok su se Francuzi tražili i našli da bi održali značajan koncert kasnije, iz mrklog mraka je iznenada iznikao sastav Alis Rasel kome se veoma dopalo da sedi u tami sa nama i ćaska, pošto organizator koncerta i bend malo šta mogu da urade u gradu bez električnog napajanja. Ovaj prijateljski pristup nastavio se i kasnije, te je Alis imala sesije druženja sa devojkama, ženama i tetama Beograda, kod kojih je neobično popularna, jer kanališe neka samo njima poznata ludila.
Bračna svađa
Poslednjeg dana tračeva ima na sve strane: novi afro-dendi genijalac Džejson Moran sreće atraktivnu prijateljicu sa Fejsbuka, otkrivamo da su Šveđani Magnus Lindgren i Rigmor Gustafson bili mladić i devojka nekada, o čemu ništa nismo znali kad smo ih odvojeno pozivali, dok izraelsko-njujorška Rut Regev nastupa sa mužem za bubnjevima, gde je mnogim muškarcima i mesto, ali ga pogrešno najavljuje kao osobu poreklom iz Makedonije, umesto Moldavije. „Toliko me poznaje“, dobacuje joj muž. Geografski vratolom okončava se iza scene bračnom polusvađom, uz njen izbor lokalne dunjovače za piće večeri, ali to je već neka druga priča o sasvim privatnim slobodama i ženama koje su pošteno služile vojsku.
Autor je programski menadžer Beogradskog džez festivala
Dragan Ambrozić
objavljeno: 03.11.2010.
