Izvor: BalkanRock.com, 08.Mar.2018, 17:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sjedinjene Muzičke Države: Džordžija
Nikad mi neće biti jasno zašto Gruzija u engleskom jeziku deli ime sa ovom američkom državom.
Priznajem da u startu nisam bio svestan koliko je zapravo Džordžija muzička velesila. A onda kada sam pogledao sve pobrojano rekao sam sebi “Vau…malo li je” i dojavio gazda Đorđeviću da vidi svu ovu moć spakovanu u 15 mesta. Priznajem da sam prvo imao na umu da na naslovnoj slici bude lični junak iz detinjstva, zubar iz Džordžije koji se puno više proslavio kartama i pištoljima >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << nego plombiranjem (ako je uopšte toga bilo tada). Naravno, u pitanju je Doc Holliday koji je u našu mladost ušetao preko western romana Frenka Laramija (pseudonim nekog Nemca) koji su se prodavali na svakom kiosku (a ima ih i dalje). Napaljen pisanjem ovog teksta čak sam ponovo pogledao Tombstone gde ga je maestralno odigrao Val Kilmer. Coca-Cola, čije je sedište u Atlanti, nije dolazila u obzir (majku im kapitalističku…). Međutim imajući u vidu koliko je dobar deo muzičara sa ove liste imao jak uticaj na afroameričku kulturu, izbor je ipak pao na ovog Džordžijanca koga vidite gore. Tako da što bi on reko:
“I have a list!”
15. Algiers
Krećemo sa verovatno najsvežijim imenom sa liste. Ovaj eksperimentalni rock bend pod teškim uticajem bluza i gospela je jedna od najvećih nada savremene indie muzike. U njihov kvalitet nedavno je imala prilike da se uživo uveri i naša publika. Plus smo pre samog koncerta uspeli da ih nahvatamo i za intervju.
14. The B-52’s
Retko iritantan i šaren bend. Kad čujem onu “Love shack” nije mi dobro, a ko za maler je i dalje furaju sve radio stanice. Nego vode se kao bitni pa kao ‘ajde…
13. Drive-by Truckers
Uprkos naslovnoj slici i prvim mestima sa liste ne smemo smetnuti sa uma da je Džordžija dosta južna, da ne kažemo rednek sredina. Drive-by Truckers su upravo jedan od onih bendova koji furaju “Oh Lord”, “My daddy told me ovo i ono” i “The man i shot” momente, ali na poprilično prijatan i šarmantan način. Nonstop su na turneji i iza sebe imaju čak 11 albuma tako da ne čudi odakle im brojna publika. Iz nekog razloga vole da tripuju da su iz Alabame…
12. Black Tusk
E sad već zalazimo u muzički žanr koji se stilski maltene vezuje samo za Džordžiju. U pitanju je neka vrsta nadgradnje sludgea koji su Džordžijanci pokupili iz relativno bliske Luizijane i dali mu neki svoj twist sa kojim ćemo se tek susretati na ovoj listi. Black Tusk su svakako najtvrđi među tom skupinom, ili su barem jedini ostali dosledni izvornom sirovom zvuku. Objavili su 5 albuma do sada, a o poslednjem “Pillars of Ash” je već bilo reči na našem portalu. Bend je imao tu nesreću da je 2014. ostao bez basiste Jonathana Athona koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Pomenuti poslednji album je, na sreću, sadržao njegove snimljene deonice, ali nam ostaje da vidimo kako će se Black Tusk snaći ubuduće bez svog druga.
11. Sevendust
Sevendust je bend koji su, čini mi se, gotivili svi nu metal klinci. Svoj debi album objavili su 1997. i do danas su ih nanizali 10, od kojih je poslednji “Kill the Flaw” objavljen 2015. godine. Frontmen Lajon Witherspoon vrlo brzo se nametnuo kao jedan od najboljih vokala u tom žanru i ta reputacija ga prati i dalje. 2010. su snimili pesmu “Falcons on Top” kao zvaničnu pesmu NFL tima Atlanta Falcons.
10. Kylesa
Kod Black Tuska sam već napomenuo da će biti još bendova iz tog žanrovskog koša. Kylesa je sa svojim psihodeličnim uplivima jedan od njih. Frontmen Philip Cope je taj zvuk opisao na sledeći način: “Kada imate pankere koji se lože na Allman Brothers i reše da naprave metal bend”. I to mu otprilike dođe istina. Glavna okosnica benda, i jedini stalni član uz Copea, je Laura Pleasants takođe na gitari i vokalu. Bend je negde na sredini karijere imao fazu sa dva bubnjara i upravo im je drugi album u toj postavi (a četvrti u globalu) “Static Tensions” (2009) doneo zapaženi proboj nakon koga su postali relevantno ime u svom žanru (ali i šire) i zacementirali Savanu na muzičkoj mapi Amerike.
9. Deerhunter
Deerhunter su poprilično cenjen eksprimentalni-psihodelični-lo-fi-štagod-indie rock bend predvođen mastermajndom Bradfordom Coxom. Svoj prvi album iz 2005. nazvali su “Turn It Up Faggot” pošto su im to često dovikivali na ranijim svirkama. Ozbiljniji uspeh stekli su 2010. sa albumom “Halcyon Digest” koji je muzička kritika tada uzdizala u nebesa. Čak i da vam se ne sviđa muzika, čitao sam da su uživo dosta zabavniji jer izlaze na binu u haljinama i mažu se fake krvlju pošto je, po rečima samog Coxa, “dosadno svirati u majici i farmerkama”.
8. Gnarls Barkley
Svi se sećamo kada je duo komičnog imena pokorio planetu mega-hitom “Crazy”. I ruku na srce retko koji mainstream hit od tada je bio toliko muzički kvalitetan. Grupu su činili pevač CeeLo Green i producent Danger Mouse koji su, iako su imali karijere i pre ovog projekta, drastično dobili na relevantnosti upravo zahvaljujući Gnarls Barkley ekskurziji na kojoj su objavili svega dva albuma. Bolji deo je verovatno izvukao Danger Mouse (Brian Burton) koji je kasnije producirao izvođače kao što su The Black Keys, Gorillaz i Red Hot Chili Peppers. Jedna mala trivia, Josh Klinghoffer koji je zamenio Frusciantea u RHCP je upravo bio deo lajv benda Gnarls Barkleya što možete primetiti i u klipu ispod.
7. Baroness
Potrudio sam se da ime Johna Baizleya ne pominjem do sada iako je za to bilo prilike kod Kylese i Black Tuska. Naime Baizley, pored toga što radi sve omote za svoj bend čiji je frontmen, takođe radi omote i za masu svojih kolega. Oni su stilski toliko karakteristični da bukvalno na prvu loptu možete da prepoznate njegov rad čak i kada ga vidite kod nekog benda za koji prvi put čujete. Ali da se vratimo na muziku. Baroness su krenuli silovito 2007. sa “Crvenim” albumom i taj niz boja nastavili i na narednim izdanjima (plavi, žuti, zeleni i poslednji ljubičasti album). Iako je veza sa već pominjanim sludge zvukom Savane bila očigledna, ovaj bend je ipak u svoj zvuk dodao dosta progresivnih elemenata koje je vremenom dodatno peglao i polirao tako da oni danas zvuče dosta drugačije od svojih početaka. Daleko od toga da je ta razlika drastična u negativnom smislu. Jednostavno su malo sazreli i sada zvuče, ako hoćete tako plastično, mekše nego ranije što se u minimalnoj meri odrazilo na sam kvalitet benda.
6. OutKast
Ovaj hip-hop duo je, onima koji nisu baš u tom fazonu, skrenuo pažnju na sebe albumom “Stankonia” iz 2000. (zapravo četvrti njihov album) na kome se našla vanvremenska “Ms. Jackson”. Vrata mainstreama su se širom otvorila i OutKast su izbacili još dva solidno prihvaćena albuma da bi 2007. otišli na neodređenu pauzu iz koje su se probudili tek krajem 2013. U međuvremenu, međutim, nisu sedeli skrštenih ruku, naročito popularniji Andre 3000 koji je sreću okušao i u glumi. Od ranijih uloga vredi izdvojiti ulogu u Guy Ritchiejevom “Revolveru” dok mu je poslednje glumačko ostvarenje Jimi Hendrix lično u filmu “Jimi: All is by my side”. Inače,The Vines imaju jako dobru obradu ovog popularnog hita.
5. Otis Redding
Otisa mnogi smatraju jednim od najboljih američkih pevača ikad. I ko zna dokle bi ga karijera odvela da prerano nije izgubio život u avionskoj nesreći 1967. (imao je tek 26 godina). Baš za vreme sklapanja ove liste video sam da je Skoča odradio specijal o Otisu u svojoj GistroPop emisiji pa koga više interesuje može to lepo da presluša ovde.
4. Mastodon
Poslednji “mjetalci” za danas, ujedno i najpopularniji. Mastodon su vrlo rano krenuli da eksperimentišu sa progresivnim metal zvukom i konceptualnim albumima (primer: drugi album “Leviathan” (2004) je o Moby Dicku) što je im je vrlo brzo obezbedilo posebno mesto u katalogu metal sladokusaca. Sećam se kad sam prvi put čuo “Blood and thunder” u Need For Speed: Most Wanted… čoveče, nije postojao jači gas u igrici od te stvari. Iako su “Emperor of Sand” (2017) i “Once More ‘Round the Sun” (2014) sasvim dobri albumi, čini mi se da je “The Hunter“ (2011) ostao poslednje baš moćno izdanje četvorke iz Atlante. Mada su im spotovi sve zabavniji. Uživaju da se maksimalno sprdaju, a da pritom to ne utiče na samu muziku.
3. R.E.M
Mislim da ni sam Michael Stipe nije slutio kuda će otići ovaj bend kada je 1981. prvi put zapevao “Radio Free Europe”. 85 miliona albuma kasnije bend je jednoglasno odlučio da 2011. prestane sa radom.Nikakvih trzavica tu nije bilo, jednostavno su rekli “Dosta je od nas” i vala hvala im na svemu. Iako su u početku bili underground college rock atrakcija, već krajem 80-tih su punili hale i sa bine slali aktivističke i političke poruke. Onda su došle devedesete koje su ih lansirale u jedan od najbitnijih bendova u Americi i to ne samo zbog “Losing my religion”. 2005. su čak stigli i do Beograda gde ih je primio tadašnji predsednik Tadić koji ih je pitao da li će svirati “Orange crush” (navodno njegovu omiljenu). Iluzorno bi bilo objašnjavati na koga su sve uticali, ali recimo samo da ih je Cobain smatrao jednim od glavnih uzora. Stipe je i dalje u tom “spasimo planetu” fazonu mada još uvek nije iritantan ko Bono. Ok, vidi se da su mi jedan od omiljenih bendova, evo neću više…
2. James Brown
Ova funk/soul gromada uključena u struju, uvek na granici da eksplodira, svima je vrlo dobro poznata. James Brown se svakako smatra jednom od ključnih figura muzike 20. veka i nema svrhe sad ovde navoditi hitove i rekorde koje je postavio. Interesantno je, recimo, da je Rolling Stone utvrdio da je Brown najsemplovaniji izvođač ikad ili da čak ni Wikipedia ne zna da li ima 9 ili 13 dece.
1. Ray Charles
Ne znam za vas ali meni je Ray Charles uvek ulepšavao dan kada ga vidim nasmejanog za klavirom na TV-u. Nesporni virtuoz u sviranju, komponovanju i pevanju je počeo da gubi vid još u 4. godini svog života. Razlog: glaukom. Do svoje sedme godine već je bio potpuno slep. Tada nije bilo uopšte lako naći specijalnu školu koja bi primila crnog dečaka. Srećom, njegova majka je uspela u tome, profesori su provalili da mali ima dara i naučili ga Brajevu azbuku kako bi mogao da čita muziku i ostalo je već istorija. Ray Charles preminuo je 2004. u svojoj 73. godini ostavljajući iza sebe jedan od najjačih rezimea koje je američka muzika videla. I uopšte ne čudi da je njegova pesma “Georgia on my mind” zvanična himna ove države o kojoj je danas bilo reči.
Bonus video:
.jpg)
