Izvor: Politika, 16.Avg.2013, 14:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rokenrol uragan pod punim mesecom
„Nisi planirao da ideš na Nila Janga? E, ima da ideš, i da mi kupiš jednu majicu sa Ludim konjem!”, ubeđivao me je prijatelj. Pristao sam zbog majice – setio sam se koliko sam godina čekao da nabavim originalnu majicu sa „Lajv ejda” („Ova majica spašava živote!“), koju nisam kupio na licu mesta. Na putu kući, pala mi je druga stvar na pamet – kada overim Nila Janga, na listi će ostati još samo Tom Vejts...
Pun mesec nad Štutgartom, jedini put na celoj evropskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << turneji. Dan kada Jang ne voli da nastupa – od lunarnih sila štitiće ga svod hale Hans-Martin Šlejer. Na terasi društvo užurbano ispija pivo: duge sede kose, izbledele teksas jakne, kožne pantalone i čizme rugaju se dobu ajpodova i vrelom letnjem danu na izmaku.
U sali, osam alhemičara sa belim mantilima i perikama, uz mehaničare sa narandžastim prslucima i šlemovima, polako postavljaju poznatu scenu. Na zvuke „A Day in the Life”, velike posvete Bitlsima, mehanizacija diže kargo sanduke i na bini se ukazuju kulise ogromnih Fender pojačala. Otkrivaju se i dva video bima, u obliku primitivnih televizora. Uz „četiri hiljade rupa u Blekburnu, Lankašir” na sceni se pojavljuju Nil Jang i Krejzi Hors: stav mirno i ruke na srcu, slušamo nemačku nacionalnu himnu!
„Love and Only Love“ nas pozdravlja svim vrlinama ove ekipe. Krejzi hors (Frenk „Pončo” Sampedro – gitara, Bili Talbot – bas, Ralf Molina – bubnjevi) melju iz sve snage u srednjem tempu („Ne možeš pobediti dve gitare, bas i bubnjeve”, zapisao je jednom Lu Rid), Jang vrišti kao da ga deru, distorzirana gitara cedi iskonski bluz. Odmah i čista hipi poruka – ljubav pobeđuje mržnju. Klasik „Powderfinger“ i, kasnije, „Sedan Delivery“ su obavezne reference na ploču „Rust Never Sleeps” (1979), kojom su definisali i svoj zvuk, i inspirisali različite rok pravce 80-ih i 90-ih.
Sledi promocija novog albuma. Najpre naslovna pesma „Psychedelic Pill”, o devojci koja je Janga opčinila plesom („svaki pokret je kao psihodelična pilula, koju ne mogu da nabavim od doktora” – eto nama Janga trezvenjaka!), a zatim „Walk Like a Giant“, o izneverenim snovima hipi generacije („bili smo spremni da spasimo svet, a onda se vreme promenilo“). Drugu pesmu odlikuje zarazni zviždući motiv u razmeni sa stihom „Želim da hodam kao džin po zemlji”. Duga improvizacija pretapa se u klasičnu Krejzi hors grmljavinu: Jang i Sampedro nude zvučni opis smaka sveta, u kulminaciji Jang probija membranu Fender kulise i zavlači ruku, kao da hoće da izvuče samog đavola! Za vizuelni opis katastrofe brinu se alhemičari, bacajući hrpe plastičnih kesa koje fen tera na binu. Kada se buka stopi u jedan piskavi ton, bina će izgledati kao njujorško đubrište po kome hoda Zmija Pliskin.
Nova grmljavina stiže uz legendarnu scenu sa Vudstoka, početak pljuska i publiku koja skandira „No Rain!” Crtež Ludog konja iza muzičara zamenjuje logo golubice na gitari „Vudstok festivala”, kreće baladni blok. Najpre slušamo neobjavljenu pesmu „Hole in the Sky“, a zatim Jang ostaje sam sa akustičnom gitarom. „Kako ljudi mogu da budu tako grubi?” je ključna dilema pesme „Human Highway“. Sledi očekivana „Heart of Gold“: petnaestak hiljada posetilaca je udruženo u traženju „one prave”. Pevam i ja: razmišljam koliko mi je, kao tinejdžeru, ova pesma bila banalna, i kako sam prevrtao očima kada bih je začuo na plaži na Jadranu. Sa životnim iskustvom, ona dobija drugačiji značaj, postajući surovo istinita. „Blowin' in the Wind“ je bila na repertoaru još na turneji „Weld”, tada kao snažan antiratni stav za koji je Jang tražio pomoć benda, uz efekte sirena i bombardovanja. Danas mu ne treba ništa više od akustične gitare i usne harmonike: koliko god bio veliki fan Boba Dilana, čini mi se da najbolju verziju njegove ključne pesme slušam ove večeri. Jang pažljivo naglašava svaku reč i stih, duboko nas ubeđujući u sve što govori.
Bend se vraća za poslednju mirniju stvar „Singer Without a Song“, za koju Jang prelazi na honki-tonk klavir („ugasite te ventilatore, glasniji su od nas”, dobacuje mehaničarima), a po bini šeta balerina sa gitarom u koferu, „pevačica bez pesme koju bi živela”, podsećajući na onog čistača u spotu „Harvest Moon”. Do kraja regularnog dela još 40-ak minuta prže maksimalnom snagom; čućemo i izvrsnu novu pesmu „Ramada Inn“, o paru koji svodi račune svog života.
Dok razmišljam šta je ostalo neodsvirano, bend je već ponovo na sceni, a kamera hvata sliku meseca sa natpisom „Full Moon Hurricane”, u rukama jednog fana. Bila je to diskretna poruka – kreće „Like a Hurricane“, najmoćnija Krejzi hors pesma, još jedna o ljubavnoj žudnji. I eto ga 20-minutni tur-d-fors: energični drajv Moline i Talbota, Sampedro sa Univox organom iza actečke ptice sa Peace tatuom, jecanje Jangove gitare, trubadur čije srce gori... Pola veka rokenrola u jednom komadu. Izlazeći iz sale, sećam se tačno kada sam prvi put slušao „Woodstock”, jedne Mire koja ga ritualno pušta u mraku, njenog tužnog pogleda, i onog „No Rain!“
Majica je i na meni. Ostao je još samo Vejts...
-----------------------------------------------------------
Dok pišem ove redove, stigla je vest da su Nil Jang i Krejzi hors bili prinuđeni da otkažu poslednjih sedam koncerata na evropskoj turneji, pošto je Frenk Sampedro lakše polomio ruku. Da li će se u Evropu ikad više vratiti?
Vojislav Pantić
objavljeno: 14.08.2013
