Izvor: Politika, 20.Apr.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rok mesečari iz garaže
Detroitski bend „The Gories” 26. maja prvi put nastupa u Beogradu, u Domu omladine
Kad su se prvi put pojavili na sceni, negde u Detroitu u drugoj polovini osamdesetih godina, „The Gories” mora da su barem u delu publike pobuđivali nešto između sažaljenja i jeze. Svirali su izuzetno šlampavo, a neobaziranjem na sopstveni amaterizam samo su pojačavali utisak da nisu sasvim u dodiru sa stvarnošću.
Pegi O’Nil je tupkala po bubnjevima sa izrazom lica toliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odsutnim da se, u poređenju s tim, i blago ironični poluosmeh koji se ponekad izvijao na stegnutim usnama njene potonje „inkarnacije”, Meg Vajt iz „The White Stripes”, činio vrhuncem zanosa i potpune uživljenosti u nastup. Den Kroha je okidao rifove na gitari i pevao sa pogledom fiksiranim u neku daleku dimenziju, pa su čak i njegova povremena naskakanja na pojačalo i skučeno mrdanje kukovima podsećali na teške pokrete hipnotisane osobe, čijim umrtvljenim telom sa distance upravlja tuđa svest. Pored njih dvoje, najisključenije iz realnosti je, neizbežno, delovao onaj koji je imao normalno ponašanje rok zvezde – drugi gitarista i pevač Mik Kolins, predan mahnitom „bacanju” po bini.
Upravo takvi kakvi su, „The Gories” su bili savršen materijal za rok legendu, što i objašnjava uzbuđenje koje njihov predstojeći koncert u Domu omladine u Beogradu, 26. maja, već izaziva kod ljubitelja tog žanra. Naravno, samo osobenost njihove pojave ne bi značila ništa da nisu umeli da pišu podjednako jedinstvene pesme. Melodije su im povremeno bile zaumne koliko i one koje je stvarao još jedan veliki rokenrol „mesečar” Roki Erikson. Čak i oni njihovi rifovi koji isprva liče na standardni garažni rok, uz bluz i soul prelive, već nakon nekoliko obrnutih taktova poprimaju neobjašnjivu uvrnutost, kao da ispod nota nečujno potitrava i zvuk izluđujući poput glasova starih bogova koji van razuma teraju zlosrećne junake Lavkraftovih priča. Možda je i to privuklo Aleksa Čiltona da im producira jedan od albuma jer lider „Big stara” bio im je po tome sličan – i kada bi pokušao da napravi klasičnu pop pesmu, savršena melodija bi mu se otimala i sunovraćivala u preteće odjeke.
Zahvaljujući svojoj jedinstvenosti, „The Gories” su mogli sebi da dopuste i da, u skladu sa postulatima autentičnosti kojih su se držali, ne mare ni za sviračke greške na studijskim snimcima, još manje za produkcijsko peglanje albuma. Prvu ploču su doslovno odbili da snimaju u studiju, već su je odsvirali u pravoj garaži, verujući da će samo tako sačuvati svoj izvorni zvuk. I taj album i ostala njihova izdanja momentalno su proglašeni za klasike i za uzore su ih uzeli kasniji veliki bendovi poput „John Spencer Blues Explosion”, „The Oblivians”, „The White Stripes” i „Thee Oh Sees”.
Nakon raspada „The Gories” 1992, činilo se da će samo taj novi naraštaj garažnog panka prenositi zaveštanje Kolinsa, Krohe i O’Nilove. Srećom, „The Gories” su se ponovo okupili 2009, mada su njihovi koncerti i dalje retki. To je još jedan razlog da rok publika bude srećna što će jedan od nastupa imati i u Beogradu.
V. Vukasović
.jpg)
