Izvor: Politika, 21.Sep.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak prvoj muzičkoj ljubavi
Meni je uvek instrumentalna muzika bila na prvom mestu, zato što, kada se sluša, doživljaj nije samo audio, nego i vizuelni, kaže jedan od najznačajnijih domaćih kompozitora i instrumentalista koji je nedavno objavio knjigu „Fusnota”
Posle četiri decenije, jedan od najznačajnijih domaćih kompozitora i instrumentalista, Kornelije Kovač vraća se na Beogradski džez festival. Sa mlađom selekcijom muzičara i uz gostovanje kćerke Aleksandre Kovač, održaće koncert >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 29. oktobra u Domu sindikata. U intervjuu za „Politiku” priseća se da je kao klinac obožavao Elvisa Prislija, i kako se na prvo slušanje Dizija Gilespija zaljubio u džez.
– Preko bi-bapa došao sam do Oskara Pitersona, pa do kul džeza: Čet Bejker je moj omiljeni trubač; pa Dejva Brubeka koji je mešao klasiku i džez, kasnije i Majlsa i „Džez mesindžera” Arta Blejkija – kaže čovek koji je obeležio domaću muziku, od rada u Korni grupi do brojnih kompozicija koje su otpevale najveće ovdašnje pevačke zvezde.
Kovač je rođen u Nišu, odrastao je u Subotici, a muzičku akademiju završio je u Sarajevu. „Visio” je na igrankama u Slogi, gde je jedan kvintet izvodio džez standarde i sa željom da uleti u taj bend, što mu se i ostvarilo.
– Kasnije sam napravio trio BKB i već 1963. išli smo na Bledski džez festival i predstavljali Sarajevo. A s pojavom „Stonsa” i „Bitlsa” počeo sam da inkliniram rok muzici, jer me je fascinirala sloboda u formi. Onda sam ušao u „Indekse”, kao jedan od klavijaturista. Pamtim jednomesečnu turneju u SSSR-u. Svirali smo „Stonse”, „Bitlse”… i publika je bila u delirijumu. Bilo je to 1967. kada Rusi nisu imali ni farmerke, ni žvakaće gume, ni najlon čarape… „Indeksi” su bili dobra škola, ali ja tu nisam mogao da plasiram svoju muziku.
Osnivanjem „Korni grupe” konačno je počeo da radi ono što je želeo. Iako su ih svrstavali u rok grupe, oni to, ističe Kovač, nikada nisu bili.
– Kada smo pobedili na Zagrebačkom festivalu, pesma je trajala 18 minuta i mnogi su se čudili kako možemo da zapamtimo tako dugačku stvar. Nisu baš svi padali u nesvest od progresivnog džez-roka. Iako smo često menjali pevače, oni su bili bitni za grupu. Samo onaj ko baš ide u detalje zna ko je klavijaturista ili bubnjar u nekoj grupi, a svi sve znaju o pevačima ili gitaristima. Oni su uvek imali i najlepše devojke! Zlatko Pejaković je pevao najduže jer je bio disciplinovan, Dado Topić je imao ideju da pravi „Tajm” i otišao je iz grupe bez svađe. Daliboru Brunu iz Rijeke je sve bilo komplikovano, hvatala ga je stalno dalmatinska fjaka, pokazalo se i da Čolić nije za tu vrstu muzike koju smo mi hteli.
Kornelije Kovač je tokom karijere radio kao kompozitor za mnoge pevače sa prostora bivše Jugoslavije, od Bisere Veletanlić do Zdravka Čolića.
– Dobar pevač može da nadgradi ono što kompozitor napravi. Vezuju me najčešće za Čolića, jer je sa mojim kompozicijama imao najviše uspeha. Ali, ja ne obožavam pevače. Meni je uvek instrumentalna muzika bila na prvom mestu, zato što nju kad slušaš, imaš doživljaj koji nije samo audio, nego i vizuelni. Ako je muzika dobra, ti možeš da doživiš mnogo više nego kad ti neko peva kako je veče tamno, a on gleda kroz prozor i tužan je što se nije javila… Tu sam pravio i kompromise, jer ne može se glavom kroza zid. Ali, kada sam radio nešto što mi se nije sviđalo, nisam to smatrao svojim minusom. Imao sam porodicu, troje dece.
Živeo je i radio i u zemljama sa mnogo razvijenijim muzičkim tržištem u Velikoj Britaniji i Španiji.
– Sjajno sam prošao u Londonu, iako nisam postao član „Pink flojda” i nisam svirao sa „Stonsima”, jer je za naše ljude to pojam uspeha. Nije uspeh što si svirao na „Reding” festivalu, a ja jesam. Meni je to značilo, ali shvatio sam da ne može za tri godine da se uradi sve što se naumi. Moraš da provedeš najmanje desetak godina kako bi se ustoličio. Moraš i da izgubiš sve predznake nacionalnog obeležja. Otišao sam sa 37 godina i nije mi padalo na pamet da gubim nacionalno obeležje – seća se iskustva iz Britanije i utiska da su Španci sličniji nama.
– U Engleskoj su mi najbolji prijatelji bili Irci, zato što su kao mi. Piju, plaču, pevaju, urliču. U Španiji sam se profesionalno kotirao visoko, imao mnogo posla, sarađivao sa tamošnjim najjačim aranžerima. Ali, ako imate članove porodice koji nisu baš srećni u drugoj zemlji, onda se javi problem.
Nedavno je objavljena Kovačeva treća knjiga „Fusnota”. Počeo je da piše, jer je smatrao da ima interesantnih stvari kroz koje je prošao u karijeri a koje bi bile zanimljive publici.
– Nisam želeo da jedno vreme bude metlom počišćeno. Knjiga se čita iako ne govori o muško-ženskim odnosima. Svaka priča nosi naziv jedne moje pesme i svako bi pomislio da opisujem nastanak neke kompozicije, ali nije tako. To je beleženje vremena i događaja iz mog ugla.
Jelena Koprivica
objavljeno: 22.09.2010.
