Izvor: Politika, 21.Jun.2015, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portret bez rama: Radomir Mihajlović Točak
Stalno vežba, vreme ne meri
Poznatiji je po nadimku nego po imenu i prezimenu. I nikada nije imao ništa protiv toga što ga zovu Točak. Naprotiv, verovao je, a i danas je tako, da nadimak postaje čovekovo magično ime. Znajući kakav je simbol točak i šta predstavlja u civilizacijskom smislu, taj nadimak s ponosom nosi.
Posle duge pauze, Radomir Mihajlović Točak i grupa „Smak” prvi povratnički koncert održali su pre dve i po godine. Godinama je ćutao, pojasnio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je za naš list tada, jer ni pisce više „niko” ne čita a kamoli sluša. Objasnio je da se stekao utisak da ćuti iako on, zapravo, samo u medijima nije govorio. Odlučio je, dodao je, da sa okolinom komunicira na drugi način. Pre svega, da komunicira sa mladima kojima je držao časove.
Kroz njegovu školu prošli su mnogi talenti koji su kasnije napravili zavidne muzičke karijere. On sam pravu gitaru upoznao je kada je napunio devet godina, i to kod legendarnog čačanskog gitariste Jarka, majstora romansi i španskih pesama. Jarak mu je izabrao jednu, kako je objasnio, divnu gitaru i o njoj je spreman pravi mali roman da isprede. Od Jarka je Točak, kojeg je Rambo Amadeus svojevremeno s pravom nazvao „kraljem gitare”, čuo pesmu „Ulazak u harem”, prilagodio je sebi i odaslao u istoriju jugoslovenskog roka.
Potom je otišao u Brisel, svirao po klubovima i zaradio svoju prvu električnu gitaru „arija dajmond”, ali baš i nije bio zadovoljan njenim izgledom. Čim se vratio u zemlju, sve je doveo u red – starom proverenom testerom. A potom je, pre 44 godine, putujući na relaciji Kraljevo–Čačak–Kragujevac, osnovao grupu „Smak”. O grupi je manje-više sve poznato. Pa i to da je, možda i više od bilo koje druge na prostoru bivše Jugoslavije, izazivala gnev kritičara.
Nama je pred povratnički koncert u Areni priznao da mu, zapravo, imponuje što pojam rok kritike egzistira skoro isključivo kada je reč o „Smaku” i o Točku.
„Naravno da je posao kritike da ospori, čak i da ne razume, zbog čega bismo onda morali da se oko bilo čega pogađamo i sporazumevamo? Kako postoji sud, odnosno ukus većine, tako i ukus kritike, neosporno je. Muzika ipak ne može da se neosporno dokaže, ona samo može da se pokaže”, rekao je tada.
Muzičar čije su kompozicije danas obavezna lektira, kako za prosečnog slušaoca, tako i za učenika gitare, ponovo je spremio svojim fanovima nezaboravan muzički događaj, ovog puta na Ušću. Sa sličnim, a opet drugačijim repertoarom od onoga u „Kombank areni” – kombinovanim novim i starim numerama i ubacivanjem dva spleta starih pesama u toku koncerta.
Gitarski mag koji je uvek priznavao da „stalno vežba, vreme ne meri” i koji je uvek svirao bez pomagala a sve čudesne zvuke proizvodio samo zahvaljujući izvanrednom poznavanju gitare i velikom radu, koncertom na Ušću samo je želeo da njegov bend opravda – čitav rokenrol.
Snežana Čikarić
