Izvor: Politika, 29.Jun.2015, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Po Dilanu, život počinje u sedamdesetoj
Koncertom u ljubljanskoj dvorani „Stožice” kantautor pokazao da njegove poruke, i tonski i verbalno, nesmetano dopiru do novih generacija
Bob Dilan (74), ličnost kroz koju se oslikava istorija rokenrola u svom najplemenitijem vidu, 25. juna bio je najbliže Beogradu. Po formi sveden, ali odjecima izuzetno bogat koncert održao je u ljubljanskoj dvorani „Stožice”. Sudeći po Dilanu, život počinje u sedamdesetoj.
Nema ničeg spektakularnog na savremenom koncertu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Boba Dilana – osim toga što se na pozornici nalazi najveći tekstopisac današnjice, koji nesebično i potpuno nenametljivo izliva pred publiku autentične, potpuno proživljene fragmente jednog po svemu izuzetnog života i nezamislivo turbulente karijere. Prelomni momenti te karijere bili su toliko brojni, u momentima kad su se događali delovalo je kao da su u svađi sa svakim oblikom oportunizma, ali je iz njih uvek izlazilo nešto još intrigantnije, uzbudljivije i vrednije. Pri tom, ne treba misliti isključivo na novi materijal koji je Dilan isporučivao isključivo na način koji njemu najviše odgovara, nego i na uvek nove i ponekad suštinski različite, ali nikada i manje funkcionalne verzije njegovih klasičnih pesama.
Na kraju jedinog bisa na koncertu u Ljubljani izveo je istinski dirljivu, ali nimalo patetičnu klavirsku obradu njegove možda najpoznatije pesme „Blowin’ In the Wind”. Ovo je novo, a zapravo samo jedno u beskonačnom nizu tumačenje jedne od neprikosnovenih himni vremena u kojem je izgledalo da je promena sveta muzikom zaista moguća – kao što i jeste, ali u skladu sa nešto drugačijim modelom od onoga u koji se verovalo šezdesetih. Time je Dilan pokazalo nekoliko veoma važih stvari. Najpre, da njegova muzika, kao i tekstovi oko kojih je oblikovana, može ne samo da izdrži hladnu brutalnost duha vremena nego i da iz te neminovne borbe izađe kao pobednik, prelazeći u sferu u kojoj ni vreme ni sudovi zlonamernih i nedostojnih nemaju nikakvu moć. Dalje, da vremena koja se menjaju (na šta je i sam vrlo efikasno upućivao prethodne generacije sa „The Times They Are A-Changing”) čine to ostajući suštinski ista, pa zato „Blowin’ In the Wind” i njoj slične pesme ne samo da ne gube smisao u svim budućim sadašnjim vremenima nego se nalaze u besprekornoj korespondenciji sa njima. Svi odgovori su, naime, sve vreme pred nama – „duvaju u vetru” – ali je potrebna volja i istinska ljudskost primaoca informacije da bi stvarna percepcija i odgovarajuća akcija bila moguća. Konačno, pokazuje da eventualna poruka – i tonski i verbalno – nesmetano dopire do novih generacija. Oblik se, drugim rečima, može promeniti, ali ključna komunikaciona iskra, zbog čega Dilanovo ukupno stvaralaštvo i jeste toliko značajno, blista nesmanjenim sjajem.
Koncert je bio zamišljen kao predstava u dva dela, sa iznenadnom, (vrlo šturo najavljenom, ali je to ujedno bila jedina rečenica koju je Dilan uputio publici) pauzom od dvadesetak minuta. Završne numere tih blokova bile su sa novog albuma „Shadows In the Night”, ispunjenog obradama tuđih pesama: u tu svrhu najpre je poslužila: „I’m a Fool To Want You” (iz repertoara Frenka Sinatre i Bili Holidej), a na kraju nadahnuta „Autumn Leaves” Žozefa Kosme i Žaka Prevera, čiju je originalnu verziju „Les feuilles mortes” još 1946. snimio Iv Montan.
Početak, diskretno i bez ikakve pompe, bio je rezervisan za „Times Have Changed” iz filma „Wonder Boys”, za koju je Dilan 2000. dobio i Oskara i „Zlatni globus” (to, možda, objašnjava nenametljivo prisustvo pozlaćene statue na sceni, zajedno sa bistama grčke boginje i velikog kompozitora). Prva opšteprepoznatljiva pesma bila je „Duquesne Whistle”, koja otvara njegov za sada poslednji autorski album „Tempest”, da bi prvi deo nastupa pesmama „Paid In Blood” i pomenutom „Tangled Up In Blue” došao do vrhunca. Takvih uspona bilo je još nekoliko do kraja, mada bi zapravo najprigodnije bilo zaključiti da je susret sa Dilanom, svojevrsni klimaks, sa kojim malo toga – ako išta – na savremenoj rokenrol sceni može da se meri.
----------------------------------
Nijednog trenutka nije uzeo gitaru
Na koncertu u Ljubljani Dilan nijednog trenutka nije uzeo gitaru, što je poslednjih godina postalo njegov manir. Koncertni ritual podrazumevao je pevačku poziciju za mikrofonom na sredini bine (u istoj prilici povremeno je korišćena usna harmonika), odnosno klavir u relativnoj senci sa desne strane. Kad je bio za klavirom, publika sa suprotne strane gledališta mogla je da vidi samo njegov beli šešir.
----------------------------------
„All Along The Watchtower” izveo 2.200 puta
Statistika kaže da su tri najizvođenije pesme na Dilanovim koncertima: „All Along The Watchtower” (izvedena ukupno 2.200 puta), „Like A Rolling Stone” (1.801) i „Highway 61 Revisited” (1.765). Slede „Tangled Up In Blue” (1.459) sa jednog od njegovih prelomnih albuma „Blood On The Tracks” i „Blowin’ In the Wind” (1.235). Poslednje dve izvedene su i u Ljubljani, kao nepobitni dokazi da nešto što je suštinski vredno može da izdrži stotine izvođenja, a da nijednog trenutka ne deluje izlizano i potrošeno.
