Izvor: Politika, 01.Mar.2015, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opomena iz nedavne prošlosti
Šezdesetih godina prošlog veka glas protesta umetnika čuo se veoma glasno. Danas taj glas kao da je utihnuo
Bezbrojni novinski članci i izveštaji na televizijskim kanalima opominju nas proteklih nekoliko meseci da smo ponovo došli u vreme kada su reči „rat”, „razaranja”, „masovna pogibija”, postale sve učestalije. Oni malo stariji dobro se sećaju vremena šezdesetih godina prošlog veka kada su uz pomenute reči na televizijskim ekranima prikazivane slike stradanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz različitih krajeva sveta, posebno sa Dalekog istoka. Ovaj put slične slike dolaze nam, između ostalog, i iz samog srca Evrope, iz Ukrajine. Kao da se nismo zasitili tuđih, pa i sopstvenih nedavnih tragedija...
U vreme pomenutih šezdesetih godina glas protesta umetnika, posebno među rok stvaraocima, čuo se veoma glasno. Bilo je to vreme hladnog rata. Danas taj glas kao da je utihnuo.
Razlog za to svakako je činjenica da ondašnji bunt mladih muzičkih stvaralaca nije izazvan stradanjima dalekih Kambodžanaca, Vijetnamaca, Avganistanaca, pripadnika najrazličitijih afričkih ili bliskoistočnih naroda, već pogibijama njihovih drugara, komšija, braće... Pre svega Amerikanaca koji su u te ratove išli ne svojom voljom, već voljom tadašnjih vlasti, ljudi koje su birali na izborima i kojima je broj onih koji su se iz daleka vraćali u mrtvačkim sanducima ili zauvek obogaljeni, bio samo – statistika.
Jedan od vapaja koji su se tada najglasnije čuli bio je glas Boba Dilana (Robert Zimmerman) kantautora koji je za sobom poveo u protest celu jednu generaciju mladih ljudi. Dilan se nije libio da svetu na muzički način i kroz vrhunske tekstove prenese sve ono što su osećali svi oni koji su morali da odlaze daleko od svojih kuća kako bi ubijali ljude, žene i decu koje nisu poznavali i koji im nisu predstavljali nikakvu pretnju.
Karakteristično za Dilana jeste to da je kao podlogu za svoje tekstove često koristio prilagođenu melodiju određenih tradicionalnih pesama. U slučaju „Gospodara rata” reč je o kompoziciji „Notamun taun”, a koju je Dilanov advokat, posle tužbe porodice originalnog autora Džin Riči, morao da isplati naslednicima pomenute pevačice ravno 5.000 dolara.
„Nikada ranije nisam pisao ovakve kompozicije. Ja ne pišem pesme u kojima izražavam nadu da će neko umreti. Ali u ovom slučaju, jednostavno, nisam mogao da odolim izazovu. Stihovi govore na jasan način koliko smo svi mi nemoćni”, izjavio je Dilan jednom prilikom.
Prema rečima kritičara Toda Harvija, u osnovi pesme stoji govor američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera koji je 17. januara 1961, opraštajući se od predsedničke funkcije, napomenuo: „Moramo da se obezbedimo od stranog uticaja, željenog ili neželjenog, kroz vojnoindustrijski kompleks.”
Dilan je taj govor povezao sa svojom pesmom koja je trebalo da bude antiratna. Umesto toga ona je usmerena na pomenuti vojnoindustrijski kompleks, njegove gospodare, one koji ga vode i na pare koje je, bez sopstvene volje, svaki Amerikanac, pa i najsiromašniji, morao da ulaže u do tada besprimernu mašineriju za ubijanje. „Takav osećaj prosto je lebdeo u vazduhu i nisam smeo da ga zanemarim”, objasnio je.
„Gospodari rata”
Hej vi gospodari rata
Vi koji proizvodite topove
Koji sklapate smrtonosne avione
Koji pravite sve te bombe
A krijete se iza zidova
Iza vaših radnih stolova
Želim samo da znate
Vidim vas kroz vaše maske
Vi koji nikada niste izgradili ništa
Osim sredstava za uništavanje
Igrate se mojim svetom
Kao da je to neka igračka
Gurate mi pušku u ruke
Krijete se od mog pogleda
Okrećete se i bežite glavom bez obzira
Kada meci počnu da zuje
Kao ostareli Juda
Lažete i varate
Da svetski rat može biti dobijen
Želite da vam poverujem
Ali ja vidim kroz vaše oči
Vidim kroz vaš um
Kao što vidim kroz vodu
Koja se sliva niz mene
Vi ste napeli sve okidače
Za druge da otvore vatru
A onda sedite i gledate
A kada broj mrtvih postane previsok
Krijete se po svojim vilama
Dok krv mladih ljudi
Ističe iz njihovih tela
I dok ih sahranjuju u blato
Stvorili ste najveći strah
Koji ikada može biti stvoren
Strah od donošenja dece na svet
Zbog pretnji mojem čedu
Nerođenom i bez imena
Niste vredni krvi
Koja teče vašim venama
Koliko ja uopšte znam
Da bih govorio o preokretu
Kazaćete da sam još mlad
Ili da sam neuk
Ali jednu stvar znam
Iako sam mlađi od vas
Da čak ni Isus nikada ne bi
Oprostio to što činite
Dozvolite mi samo jedno pitanje
Da li je vaš novac toliko dobar
Da li će vam kupiti oproštaj
Da li stvarno tako mislite
Verujem da ćete shvatiti
Kada vaša smrt dođe na red
Sav novac koji ste stekli
Neće vam otkupiti dušu
I nadam se da ćete umreti
I da će ta smrt doći skoro
Ići ću za vašim sandukom
U bledo popodne
I gledaću kako vas spuštaju
Dole u samrtni krevet
A ja ću stajati nad vašim grobom
Dok ne budem siguran da ste pokojni.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 02.03.2015.
