Izvor: Politika, 29.Dec.2012, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzika mi nije samo ljubav već potreba
Vođa muzičke grupe „Galija” govori o tome kako vidi muziku, o trošenju vremena i novca, mjuziklu „Kosa” kao poslednjoj hipi-grupi na svetu, ljubavi i karakteru...
Muzička grupa „Galija” je i posle 36 godina od osnivanja, po više anketa, u vrhu popularnosti. Njihova balada „Još uvek sanjam” je upisana u melodije za nezaborav! A njen vođa Nenad Milosavljević–Neša Galija poručuje: „Sanjaću dok sam živ”.
Rođenje6. februara 1954. u Nišu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Imao je samo dve godine kad je pao sa hoklice i slomio kičmu! Pet godina je bio prikovan za krevet, a posle toga je još pet morao da nosi mider. Zahvaljujući svom mentalnom sklopu i muzičkom talentu izborio se za mesto jednog od najboljih srpskih rok muzičara svih vremena. Iz prvog braka ima ćerku Janu (22) i sina Luku (20), a iz drugog sina Žarka (10).
Kad ste zavoleli muziku?
Muziku sam prihvatio kao zabavu sve do prve godine fakulteta. Tek tada sam otkrio da bi muzika mogla da mi bude profesija. Pisao sam 1972. muziku za pozorišne predstave, a i za „Lutajuća srca” i „Ju grupu”, ali to tada nije bila moja ozbiljna muzička priča uprkos činjenici da sam u osnovnoj školi, uz nastavnika muzike Slobodana Sotirovića, saznao šta je sve muzika.
Čemu vas je naučio Sotirović?
On me je uveo umuziku. Ne u praktičnom već u intelektualnom smislu. Naučio me je da na pravi način vidim muziku. Naterao me da u muzici opere „Vltava” Bedžiha Smetane vidim kako voda žubori preko kamenja... Jer, tako je Smetana muzikom slikao Vltavu... Pričao mi je i da, po Betovenu, „muzika uvodi red u haos”...
Koje su vam još važne osobe?
To mi je, pre svih, brat Predrag Milosavljević, koji je tekstopisac „Galije”, a jedan od njegovih saradnika je bio i Radoman Kanjevac, većinski tekstopisac za album „Karavan” i „Mesto pored prozora”.
Šta vas je još ponelo sem muzike?
To je hipi-pokret od šezdesetih do osamdesetih godina. To je jedini humani pokret koji svet pamti. Taj pokret je ideja slobodnih misli i slobode života u organizovanom društvu. Ubijen je kad se suprotstavio ratu u Vijetnamu, odnosno napadu na druge zbog lične koristi. Mi sad gledamo TV snimke osvajanja tuđih zemalja iz istih razloga i svi ćute. Hipi pokret je iznedrio niz istaknutih umetnika svih vrsta. Mjuzikl „Kosa” je poslednja živa slika tog pokreta.
Koju prekretnicu posebno pamtite?
To je onaj period kad sam krenuo na Fakultet zaštite na radu zbog dve koristi. Roditelji su imali sina studenta, a ja sam imao mnogo vremena za ozbiljan muzički rad. Na sreću, na fakultetu je bila bibliotekarka Tanja koja je okupljala studente sklone umetnosti. I ona mi je omogućila da organizujem prvi solistički koncert. Bilo je to 14. aprila 1975.
Šta se tada dogodilo?
Na koncertu je bila i moja majka Branka. Prvi put me čula i videla kako sviram i pevam. Bila je oduševljena i ponosna. Kazala mi je: „Nikad ne smeš da odustaneš od svog sna.” I sve je to kazala ocu. Otac je to teška srca prihvatio. Ipak, dao mi je godinu dana da se dokažem kao muzičar. Tako sam, na određeni rok, krenuo u ozbiljan muzički život.
A šta je bilo sa stvaranjem muzike?
I to sam radio vrlo predano. Napisao sam sigurno više od 100 muzičkih dela za pozorišne predstave, a komponovao sam muziku i za tri filma: „Zonu Zanfirovu”, „Pljačku Trećeg rajha” i za TV film „Kuća za rušenje”.
Šta vas usrećuje?
Meni je stalni izvor sreće rad, komponovanje muzike, stalne vežbe i uigravanje grupe. To je jedini pravi odgovor na ovo pitanje, jer ne radim ono što moram, već ovo što volim. To je moja najveća sreća.
Kako vas doživljava ulica?
Susreti s publikom mi nikad nisu smetali. To je cena popularnosti. Neko traži da se slikamo, drugi žele odgovore na neka pitanja. Ali, na sreću, nisam baš od onih koji izazivaju veliko interesovanje publike. Tako da, uglavnom, mirno mogu da odem bilo gde.
Koliko cenite lepotu?
Lepota je unutrašnje stanje. Ona je više duh nego lik. To je važnije od spoljašnjeg izgleda, koji, naravno, ne bi trebalo zanemariti u muško-ženskim odnosima. Ipak, dešavalo mi se da u susretu s lepom ženom budem teško razočaran kad ona progovori.
Koja je vaša definicija ljubavi?
Pokojna slikarka Olja Ivanjicki je kazala da je to „najlepši prirodni tok života, jer impuls ljubavi imaju svi”. Ipak, njenom stavu dodajem svoj: ljubav se oslanja na karakter ličnosti, a to je vrlo slojevito. U jednoj situaciji je sve lepo, a već u drugoj nije.
Kako doživljavate muziku?
Kao veliku ljubav u segmentu kad se izražavam, a u onom delu života, gde zapažam – ne. Jer to je sasvim nešto drugo. Meni muzika nije samo ljubav već potreba, kao vazduh.
Čime se ponosite?
Decom. Svi su sjajni. I ćerka, koja studira glumu u Novom Sadu, i ovaj stariji koji bi želeo da studira muziku, pa se za to već priprema, a i onaj mlađi sin koji tek ulazi u drugu deceniju života. Uz sve što rade najvažnije je da budu dobri ljudi.
Koliko telo može da vam prati duh?
Naravno da može. Telo je samo odgovor na ono što se traži. Doduše, sad kad osetim umor odspavam pola sata i posle toga sam opet svež. Ali, ranije to nisam morao. Sad više osluškujem telo. Neću da ga prisiljavam.
Kome sad pevate „Čujem te lepo kako dišeš”?
Ta pesma je nastala u određenom intimnom odnosu, ali sad nemam takvu osobu koju bih lepo slušao kako diše.
A kome „Na tvojim usnama”?
Ovde je reč o našoj bivšoj zemlji. Ali, tu pesmu ću večito pevati, jer uprkos svemu, nikad ne bi trebalo da ostanemo bez nade u svakom smislu te reči.
-----------------------------------------------------------
Volim kafanu i grupi sam dao ime po kafani „Galija” u Nišu
Šta više trošite: vreme ili novac?
Volim kafanu. Ime grupi dao sam po kafani „Galija” u Nišu. U kafani se troše i pare i vreme. To činim i u Beogradu, gde živim, i u Nišu, u koji često odlazim. Platinasta ploča muzičke grupe „Galija” ne stoji u mojoj kući, već u Nišu, u kafani „Galija”.
Slavko Trošelj
objavljeno: 30.12.2012
