Izvor: Blic, 15.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzika me je svemu naučila
Britanski muzičar Dejvid Silvijan, vođa benda „Japan" krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, održaće večeras (21) koncert u Domu sindikata, u organizaciji Doma omladine i koncertne agencije „Long Play". Dugo je ovaj muzičar važio za „najlepšeg čoveka na svetu" i za autora zanimljivih pop pesama na tragu Brajana Ferija. Ono što je usledilo u njegovoj solo karijeri već je malo drugačija priča: njegova saradnja sa Rijučijem Sakamotom, Holgerom Čukajem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Džonom Haselom na albumu „Brilliant Trees" (1984) predstavila ga je kao ozbiljnog autora suptilne muzike na granici ambijetalnog zvuka, eksperimentalnog džeza i nenametljivog popa.
Od tada pa do albuma „Blemish" iz 2003. godine snimio ih je desetak, od kojih je poslednji naišao na hvalospeve kritike, kao delo podjednako uznemirujuće i lepo, a koje je nastalo nakon nekoliko lomova na ličnom planu. I u muzici i u javnim nastupima Silvijan je poznat kao čovek koji ima šta da kaže i o stvarima koje se ne tiču samo muzike nego i duhovnosti i politike. Međutim, za razliku od nekih prepotentnih zvezda čija se duhovnost svodi na ljubav prema pozlaćenim figuricama debeljuškastog Bude, Silvijan uspeva da te teme gotovo neprimetno uključi u svoju muziku, pa mnoge pesme mogu podjednako uspešno da funkcionišu i kao ljubavne i kao duhovne. Njegov svojevrsni povratak pop estetici primetan je na albumima grupe „Nine Horses" od pre dve godine, a najnoviji projekat „The World is Everything" predstaviće na večerašnjem koncertu u Domu sindikata, pred obožavaocima koji su njegov dolazak čekali bar dvadeset godina.
Jeste li bili svesni toga da imate dosta fanova u Srbiji?
- Nisam imao pojma.
Oni koji su prisustvovali vašim koncertima porede ih sa porodičnim okupljanjima. Da li ih i vi tako doživljavate?
- Postoje toplina, inteligencija i iskrenost kod publike širom sveta, koju bih uporedio s okupljanjem ljudi sličnih pogleda. U tom smislu sebe smatram veoma srećnim čovekom.
Pretpostavljam da većina pesama koje ćete izvoditi potiče sa novijih albuma, ali najavili ste i neke pesme iz vremena grupe „Japan". Kakav je osećaj izvoditi muziku iz tako različitih perioda karijere?
- Sve mi je teže da se ponovo povežem sa starijim materijalom. Odlučio sam da mi ovo bude poslednji put da to pokušam.
Postoji li jasna linija kontinuiteta u vašoj karijeri?
- Da, ali postoje i povremeni evolutivni skokovi... Dve takve prekretnice bili su albumi „Brilliant Trees" i „Blemish".
Uspeli ste da spojite introspektivne tekstove sa elektronskom muzikom koju ljudi često doživljavaju kao pomalo hladnu i sterilnu. Mislite li da i elektronska muzika može da bude topla?
- Da, naravno. Veći deo muzike koju danas možemo da čujemo sadrži elemente elektronike. Ona se uglavnom snima na hard drajvove, bez obzira na instrumente koji se koriste. Emocionalni sadržaj muzike je taj koji donosi toplinu, ali tu je i veoma važan element inteligentnog dizajna zvuka.
Sarađivali ste sa Džonom Haselom, s kojim delite i političku angažovanost vaše muzike. Koliko vam je ona važna?
- Muzika je daleko moćnija od savremene politike. Kao individua, važno je ostati obavešten o svetskim dešavanjima, i uključiti se na ovom ili onom nivou. To je odgovornost koju svi delimo. Muzika, s druge strane, ima moć da transformiše ili da bude katalizator za transformaciju u srcu ili umu slušaoca; a promeniti srce ili um neke osobe je moćan (politički) čin. Mislim da ona to ne može da postigne kroz promovisanje, suprotstavljanje ili podršku političkim idealima. Mislim da ona funkcioniše na mnogo suptilnijem i dubljem nivou, gde ubeđivanje prosto nije nikakav faktor. Možda bismo mogli reći da muzika u svom najboljem izdanju ima urođenu mudrost.
Video sam da je slogan vašeg rodnog Luišama „Ljudska dobrobit je najviši zakon". Zar to ne zvuči malo ironično, s obzirom na rat u Iraku? Pitam vas to jer je i u Srbiji u vreme najstrašnijih ratnih zločina tek šačica umetnika ustala protiv rata.
- Ljudima nije uvek lako da zauzmu stav. Ali, postoje trenuci kada čovek oseti da to mora da uradi, jer su stvari otišle dovoljno daleko da bi odgovorio na situaciju. U Americi se u medijima nisu mogli čuti glasovi napristajanja u vreme kada se Bušova administracija spremala za napad na Irak, ali postojali su neki koji su pokušavali da dignu glas bez obzira na sve. I ja sam osetio potrebu da to uradim, jer mi se učinilo da ako što više glasova bude dodato kolektivnom neslaganju, postoji veća šansa da će nas neko čuti. Nažalost, ne mogu da kažem da smo to i postigli. Ne mogu da poredim našu situaciju sa iskustvom koje ste imali vi u Srbiji, jer moja lična dobrobit nikad nije bila doveden u pitanje. Pod takvim uslovima ne mogu da sudim o drugima.
